Imam stabilan posao i stan koji sama otplaćujem. Kada se osvrnem na kuću koju sam napustila, vidim tugu, napetost i tišinu umesto razgovora. Danas znam da sam postigla više nego što su moji roditelji ikada. I to nas je najviše razdvojilo.
Jedne nedelje sam otišla kod njih, a vrata mi je otvorila mama u starom džemperu. Odmah me je prošla jeza.
„Umoran si“, rekla je umesto „dobro jutro“, bacajući pogled na moju torbu. „Verovatno opet previše radiš.“
„U redu je“, odgovorila je. „Volim svoj posao.“
Moj otac je sedeo za kuhinjskim stolom, gledajući u novine.
„Sedi, napravila sam čaj“, rekla je mama.
Sedela sam tamo, pokušavajući da ne reagujem. Stari nameštaj i ta kuću u kojoj su živeli, izazivala je u meni nelagodu. Sve sam u životu radila da pobegnem sa ovog mesta.
Moji roditelji su bili bez ambicijeikakve. Ne mogu da shvatim da neko ne želi da ima puno novca i uspešnu karijeru. Sto puta sam se zapitala kakav bi mi život bio da sam odrasla u nekoj bogatoj porodici.
"Sve je tako skupo... Penzija jedva pokriva. Dobro je što si se snašla u životu."
„Svako radi šta može“, rekla sam .
„Tačno“, umešao se moj otac, spuštajući novine. „Oduvek si bila talentovana. Imala si drugačije prilike od nas.“
Mama me je pažljivo pogledala: "Natalija, neprijatno nam je da te ovo i pitamo, ali smo u škripcu sa novcem, pa smo mislili da nam pomogneš, ali samo na nekoliko meseci".
Osetila sam kako se nešto u meni ukočilo. Ne dugujem im ništa i mislim da nije u redu da od mene traže novac, zašto su dozvolili da se nađu u tako teškoj finansijskoj situaciji uopšte, pomislila je.
„Mi ništa ne zahtevamo. Samo pitamo“, rekla je i spustila glavu.
Zavladala je tišina. Moj otac je ponovo spustio pogled. Zurila sam u vreo čaj i razmišljao koliko ih žalim.
Rekla sam da ću razmisliti, a u meni je bes samo rastao. Kakva drskost sa njihove strane, dete ne treba da izdržava roditelje, ponavljala je u sebi.
Bila sam besna
Vozila sam kući u tišini, a majčine reči su mi kružile po glavi. Marko me je čekao u stanu. Sedeo je na kauču sa šoljom čaja, i kada me je video, odmah je spustio telefon.
„Pa kako je bilo?“ upitao je.
„Dobro“.
Sela sam pored njega i ćutala na trenutak, ali sam mu na kraju sve rekla, gotovo u jednom dahu.
„Misle da pošto sam uspešna, sada... očigledno da ću da se brinuti o njima. I da ću ih finansirati. Kao da je to napisano u ugovoru koji nikada nisam potpisala.“
Marko me je pažljivo pogledao.
" A ti? Šta ti misliš o tome?", pitala sam. „Ne mislim da sam kriva za bilo šta“, rekla sam automatski. „Na kraju krajeva, oni su me odgajili. To je bio njihov izbor“, mirno sam rekla.
"Znaš, sve bih dao da imam kome da pomažem", rekao je i te reči su me pogodile više nego što sam očekivala. Marko je rano ostao bez roditelja.
"Oni su te odgajili i da, to je bio njihov izbor, ali ti danas ne bi bila tu gde jesi da nije njih. Ko ti je plaćao školovanje, hranu i garderobu? Razmisli o tome. Bes koji osećaš nije opravdan. Imas roditelje koji su živi i ljutiš se na njih, umesto da sve učiniš da ih usrećiš. Neki od nas nemaju tu priliku, a sve bismo dali da je imamo".
"I tada se u meni nešto slomilo. Kao da sam godinama živela u nekom balonu u kojem je bes nadvladao sve emocije. Da, bila sam ljuta na detinjstvo koje je bilo veoma skromno, ali znam da su roditelji dali sve od sebe da me školuju i stvore od mene poštenu osobu. Negde na tom putu sam, očigledno, zalutala. Markove reči su me pogodile do srži. Te noći dugo nisam mogla da spavam. Ujutru sam odmah otišla kod njih, a sebi sam obećala da ću biti bolja ćerka", završava ona priču.
