„Magda, šta nije u redu? Opet si bleda, a ruke ti se tresu!“ Pavle je stajao na vratima kuhinje, zabrinutih očiju, dok sam pokušavala da sakrijem krvlju natopljenu maramicu. „Ništa, samo sam se posekla dok sam sekla hleb“, slagala sam, srce mi je lupalo. Znao je da nešto nije u redu, ali nisam imala snage da mu kažem istinu. Nisam mogla da rizikujem da ga izgubim.
Sve je počelo pre četiri godine, jedne hladne zime. Sećam se da sam sedela u čekaonici Doma zdravlja, okružena starijim ljudima i uplakanom decom. Doktor mi je tada rekao: „Gospođo Magda, vaši rezultati nisu dobri. Moraćemo da uradimo još analiza.“ Tada sam prvi put osetila pravi strah – ne za sebe, već za Pavla. On je bio sve što sam imala. Nakon što su mi roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći, on je postao moja podrška, moj dom.
Nisam mu ništa rekla. Samo sam nastavila da živim kao da se ništa nije dogodilo. Svaki odlazak u bolnicu sam krila pod izgovorom posla ili posete mojoj prijateljici Ireni. Irena je bila jedina koja je znala istinu. „Magda, ne možeš ovo zauvek kriti. Pavle te voli, ali zaslužuje da zna sa kim deli svoj život“, rekla mi je dok me je držala za ruku nakon još jedne hemoterapije.
„Ne mogu, Irena. Ako sazna... mogao bi da ode. Možda neće moći da podnese teret moje bolesti. Ne želim da ga izgubim.“
Ali bolest nije birala vreme ni mesto. Bila sam sve češće umorna, gubila sam kosu, a telo mi je bilo prekriveno modricama. Pavle je postajao sve sumnjičaviji. „Zašto uvek nosiš tu maramu na glavi? I zašto više ne želiš da ideš sa mnom na izlete?“, pitao bi me dok smo sedeli na balkonu našeg malog stana.
„Samo sam umorna od posla“, odgovarala bih, izbegavajući njegov pogled.
Jedne večeri, dok smo gledali stari jugoslovenski film na TV-u, Pavle je iznenada ustao i rekao: „Magda, volim te više od svega. Ali osećam kao da mi nešto kriješ. Ako mi ne kažeš istinu, bojim se da ću poludeti!“
Tada sam prvi put osetila kako mi se tlo pod nogama urušava. Suze su mi navrle na oči, ali nisam mogla da progovorim ni reč. Samo sam ga zagrlila i dugo plakala u njegovom naručju.
Tokom narednih nekoliko meseci, naš odnos se promenio. Postali smo stranci pod istim krovom. On je sve više vremena provodio na poslu ili sa drugarima sa fudbala, a ja sam se povlačila u sebe. Noću bih ležala budna i slušala njegovo disanje, pitajući se koliko još mogu da izdržim.
Jednog dana, dok sam čekala rezultate nove biopsije u bolnici, zazvonio mi je mobilni telefon. Bio je to Pavle.
„Magda, gde si? Rekla si da ideš kod Irenine mame, ali ona me je upravo pozvala i rekla da te nije videla mesecima! Šta se dešava?“
Osećala sam kako mi se svet ruši. Nije bilo izlaza.
„Pavle... Moram ti nešto reći. Molim te, dođi po mene u bolnicu.“
Stigao je za deset minuta. Seo je pored mene na klupu ispred ulaza i pogledao me tim svojim plavim očima koje su uvek bile moj mir.
„Imam leukemiju“, rekla sam tiho.
Pogledao me je kao da me vidi prvi put u životu.
„Koliko dugo znaš?“
„Četiri godine...“
Nije ništa rekao. Samo je ustao i otišao do auta. Ostala sam da sedim sama, osećajući se kao dete koje je sve izgubilo.
Te noći se nije vratio kući. Zvala sam ga bezbroj puta, ali nije odgovarao. Irena me je tešila: „Daj mu vremena. To je šok za njega.“ Ali znao sam da sam ga izdao na najgori mogući način.
Sledećih nekoliko dana živela sam kao u magli. Otišla sam sama na terapiju, vratile se u prazan stan i gledala naše slike na zidovima: sa mora, sa planinarenja, sa venčanja...
Jedne večeri je došao kući. Bio je iscrpljen i deset godina stariji.
„Zašto mi nisi rekla? Misliš li da bih te ostavio zbog tvoje bolesti? Misliš li da te ne volim dovoljno da budem uz tebe kada ti je najgore?“
Nisam imao odgovor. Samo suze.
„Znaš li koliko boli kada shvatiš da ti žena ne veruje? Da misli da nisi dovoljno jak za istinu?“
Pokušala sam da mu objasnim svoj strah: „Plašila sam se... Plašila sam se da ćeš otići kao što su svi ostali otišli iz mog života...“
„Ali ja nisam svi! Ja sam tvoj muž!“
Te reči su me pogodile jače od dijagnoze.
Posle toga, ništa nije bilo isto. Pavle je pokušavao da bude uz mene – vozio me je na terapiju, pravio mi čajeve od kamilice koje nikada nisam volela, ali su sada imali ukus njegove brige. Ali između nas je bio zid nepoverenja koji nismo mogli da srušimo.
Jednog dana se vratio kući s posla ranije nego obično.
„Magda... Dobila sam ponudu za posao u Nemačkoj. Dugo sam razmišljao... Možda nam je potreban novi početak?“
Pogledala sam ga i shvatila da više ne znam ko smo. Da li smo još uvek muž i žena ili samo dvoje ljudi vezani prošlošću?
Odbila sam da idem sa njim. Nisam imala snage za novi život u stranoj zemlji, među nepoznatim ljudima i jezicima koje nisam razumela.
Otišao je nekoliko nedelja kasnije.
Ostavio mi je ključ od stana i pismo:
„Magda,
Voleo sam te više od samog života, ali ne mogu da živim sa lažima među nama. Nadam se da ćeš ozdraviti i pronaći mir koji ti ja nisam mogao pružiti.
Pavle”
Danas sedim sama na našem balkonu i gledam zalazak sunca. Bolest i dalje traje, ali praznina koju osećam bez njega više boli.
Pitam se: Da sam mu ranije rekla istinu, da li bi danas bio sa mnom? Da li je strah od gubitka veći od same istine?
Šta ti misliš - može li ljubav preživeti tajne ili one uvek sve unište?
