„Mama, ne puštaj ga unutra!“, vikala je Lana kroz suze, dok je Marko stajao na pragu našeg stana, očiju uprtih u pod i drhtavih ruku. Kiša je neumoljivo udarala u prozor, a ja sam osećala kako mi srce lupa u grlu. Pre deset godina, istog ovakvog kišnog dana, Marko je otišao. Bez mnogo reči, sa dve torbe i rečenicom koja mi se urezala u sećanje: „Moram da odem, moram da sledim ono što osećam.“ U to vreme, mislila sam da više nikada neću morati da pogledam u te nemirne oči.
Ostala sam sama sa svoje dvoje dece, Lanom i Ivanom. Tada su imali devet i šest godina. Prvih nekoliko meseci nisam znala gde da tražim snagu. Noću bih plakala u jastuk da me ne bi čuli, a danju sam se pravila hrabra. Marko nije zvao. Nije pitao za decu, nije pitao za mene. Jednostavno je nestajao, kao da nikada nije bio deo naših života.
Godine su prolazile. Deca su odrasla, a ja sam naučila da živim bez njega. Radila sam dva posla kako bih im mogla priuštiti pristojan život. Lana se povukla u sebe, a Ivan je bio buntovniji. Oboje su me pitali zašto ih je tata ostavio. Nisam imala odgovor koji bi im ublažio bol. „Neki ljudi jednostavno ne znaju kako da budu roditelji“, rekla bih tiho, više sebi nego njima.
I sada, posle deset godina, Marko stoji ispred vrata našeg doma. Stariji je, lice mu je naborano, kosa mu je proseda. Vidim strah i kajanje u njegovim očima. „Mogu li da uđem?“, pita tiho, kao stranac.
Lana se povlači iza mene, Ivan stoji zaleđen uz zid. Osećam kako mi se telo trese od besa i tuge. „Zašto si došao?“, konačno kažem.
Marko spušta pogled. „Nisam uspeo... Nisam uspeo ni u čemu. Sve što sam mislila da želim je nestalo. Ostao sam sam. Mislio sam na vas... Vas troje ste sve što imam.“
U tom trenutku, želim da ga udarim, da vičem na njega, da ga zauvek izbacim iz naših života. Ali nešto me sputava. Možda je to nada da će deca konačno dobiti odgovore koje traže? Ili slabost koju osećam kada ga vidim tako slomljenog?
„Mama, ne puštaj ga!“, ponavlja Lana kroz stisnute zube.
„Tata, šta sada želiš?“, hladno pita Ivan, bez trunke emocija.
Marko gleda Ivana i oči mu se pune suzama. „Samo želim da razgovaramo... Oprosti mi...“
Sedimo u tišini u dnevnoj sobi. Marko priča o godinama koje je proveo u Nemačkoj, o poslu koji je izgubio, o ženi zbog koje nas je ostavio – koja ga je ostavila čim je ostao bez novca. Priča o usamljenosti i praznini koja ga izjeda.
„Zašto si nas ostavio?“, tiho pita Lana.
Marko ćuti nekoliko trenutaka, a zatim kaže: „Bio sam kukavica. Mislio sam da ću biti srećniji negde drugde. Nisam znao da cenim ono što sam imao dok to nisam izgubio.“
Ivan ustaje i izlazi iz sobe bez reči. Lana seda pored mene i drži me za ruku.
„Šta sada očekuješ od nas?“, pitam ga.
„Ne znam… Samo mi daj šansu da budem tu za tebe… Ako ne možeš da oprostiš, razumeću… Ali želim da pokušam da se iskupim“, odgovara Marko.
Noć posle tog razgovora, ne mogu da spavam. Prevrćem se u krevetu i razmišljam o svemu što smo prošli bez njega – o Ivanovim prvim problemima u školi, o Laninim napadima panike, o svim onim vremenima kada mi je bio potreban neko pored mene. Sećam se kako sam sama nosila kese sa namirnicama uz stepenice jer lift nije radio; kako sam plakala kada mi je Lana rekla da joj nedostaje tata na koncertu; kako sam Ivanu objasnila zašto drugi dečaci imaju svoje očeve na fudbalskim utakmicama.
Ujutru me Lana upitno pogleda: „Hoćeš li ga pustiti nazad?“
Ne znam šta da kažem. Srce mi govori jedno, razum drugo. Znam da deca nisu spremna da mu oproste – možda ni ja nisam.
Marko svaki dan dolazi u zgradu nadajući se da će ga Ivan bar pozdraviti ili da će mu Lana progovoriti više od nekoliko reči. Komšije šapuću iza njegovih leđa – neki ga sažaljevaju, drugi me osuđuju što ga nisam pustila nazad.
Jedne večeri Ivan kasno dolazi kući i baca torbu na pod: „Svi u školi znaju da se tata vratio! Svi me pitaju da li ću mu oprostiti! Kako da im objasnim nešto što ni sam ne razumem?“
Grlim ga i osećam kako mu bes i bol pulsiraju kroz njega.
Prolaze nedelje. Marko ne odustaje – donosi cveće Lani za rođendan, pokušava da razgovara sa Ivanom o fudbalu, nudi mi pomoć oko računa i popravki po stanu. Ali zid koji smo izgradili oko sebe ne ruši se tako lako.
Jedne noći sedim sama na balkonu i gledam u svetla grada. Pitam se: Da li je moguće oprostiti nekome ko te je ovako povredio? Da li je ljubav dovoljna da zaleči rane koje su godinama krvarile?
