„Ne mogu više, mama! Da li ti je ona važnija od mene?“ viknuo sam, glas mi je drhtao, ruke su mi bile stisnute u pesnice. Stajao sam na sredini dnevne sobe, dok je moja majka, Jasna, sedela na ivici starog kauča, očiju uprtih u pod. Moja sadašnja supruga,Mirela, stajala je iza mene, ćutke, ali sam mogao da osetim kako joj se telo trese od nervoze.
Majka je duboko uzdahnula. „Nije to poenta, Nikola. Znaš da bih ti uvek pomogla. Ali ovo... ovo nije isto.“
Sve je počelo pre tri godine, kada sam se rastao od Vesne. Vesna i ja smo dobili sina, Filipa. Bio sam mlad, tvrdoglav i mislio sam da mogu sve sam. Kada su došle prve svađe oko novca, nisam bio spreman. Nisam redovno plaćao izdržavanje, uvek sam imao neki izgovor – posao nije išao dobro, kirija je kasnila, auto se pokvario. Vesna je ćutala, patila, ali jednog dana je jednostavno otišla. Ostavila mi je poruku: „Jedva čekam da odrasteš. Filipu je potrebna stabilnost.“
Nakon razvoda, moja majka je bila ta koja je pomagala Vesni. Donosila joj je hranu, čuvala Filipa kada je Vesna radila duge smene u bolnici. Čak je i plaćala nekoliko njenih računa kada im je nestalo struje. To me je mučilo, ali nisam imao snage da bilo šta kažem – znao sam da je moja krivica.
Godinu dana kasnije, upoznala sam Mirelu. Bila je to ljubav na prvi pogled – smejali smo se istim glupostima, voleli iste pesme Halida Bešlića i sanjali o zajedničkom životu negde pored mora. Brzo smo se venčali, možda prebrzo. Mirela nije mogla da nađe posao u, a ja sam radio kao dostavljač – plata je bila mala, troškovi visoki. Kada su nas izbacili iz stana jer nismo mogli da platimo kiriju, došli smo kod majke.
„Mama, možemo li Mirela i ja da ostanemo kod tebe dok ne stanemo na noge?“ tiho sam pitao.
Mama me je pogledala sa tugom u očima. „Nikola… znaš da volim Mirelu, ali više ne mogu da nosim tuđe terete. Pomagala sam Vesni zbog Filipa – on je moj unuk. Ali sada…“
Mirela se povukla u kuhinju i čuo sam je kako tiho plače. Osećao sam ljutnju na majku, ali i na sebe. Znao sam da joj nisam olakšao život – ni njoj ni Vesni.
U narednim nedeljama pokušao sam sve – tražio sam posao po celom gradu, tražio pomoć od prijatelja. Mirela je postajala sve nervoznija; često smo se svađale oko sitnica. „Tvoja majka me nikada nije prihvatila!“, vikala bi kroz suze. „Zašto ste joj ti i tvoja bivša žena uvek važniji?“
Jedne večeri sam došao po Filipa kod Vesne. Mali me je zagrlio kao da me nije video sto godina. Vesna me je pogledala pravo u oči: „Nikola, znaš li da mama Jasna dolazi kod nas svake nedelje i donosi nam voće? Znaš li da mi je platila popravku bojlera?“
Nisam znao šta da kažem. Osećao sam se stidljivo i ljuto u isto vreme.
„Zašto ne možeš biti kao ona?“, tiho me je pitala.
Te reči su me proganjale danima. Počeo sam da razmišljam o svemu što sam uradio – ili nisam uradio – za svoje dete i žene koje su prošle kroz moj život.
Jedne noći Mirela je spakovala torbu. „Vraćam se kod roditelja dok ne odlučiš šta želiš od života“, rekla je hladno.
Ostao sam sam u stanu koji nisam mogao da priuštim. Pozvao sam majku.
„Mama... jesam li pogrešio? Jesam li zaista toliko loš sin?“
Čuo sam samo tišinu na drugom kraju linije.
Tokom narednih nekoliko dana, pokušao sam da ispravim stvari – počeo sam redovno da plaćam izdržavanje deteta, tražio dodatne poslove, zovem Mirelu svaki dan. Majka je jednom došla u posetu i donela mi supu.
„Nikola“, rekla je tiho dok smo sedeli za stolom, „svi pravimo greške. Ali moraš naučiti da preuzmeš odgovornost za svoje odluke. Ne mogu te uvek spasiti.“
Pogledao sam kroz prozor u kišni Beograd i zapitao se: Da li sam žrtva okolnosti ili sopstvenih odluka? Hoće li mi oni koje najviše volim ikada oprostiti?
Možda nisam jedini koja se oseća izgubljeno između prošlosti i sadašnjosti. Šta misliš – gde se završava roditeljska ljubav, a počinje odgovornost odraslih?
