„Opet si pravila pitu? Zar ne vidiš kako izgledaš?“ odjekivao je majčin glas stanom dok sam ulazila sa Lidijom, noseći još vruću tepsiju. Lidija je spustila pogled, a ja sam osetila kako mi srce pada. Nije bio prvi put da mi je majka rekla nešto slično, ali me je svaki put podjednako bolelo. „Mama, Lidija pravi najbolju pitu u gradu. Zar to nije važno?“ Pokušala sam da smirim situaciju, ali ona je samo odmahnula glavom.
Lidija i ja smo se upoznale još u osnovnoj školi. Bila je nova u razredu, povučena, uvek sa sendvičem u ruci. Deca su je zadirkivala zbog težine, ali me je osvojila svojim smehom i toplinom. Vremenom sam shvatila da kuvanje za nju nije samo hobi – to je bio njen način da pokaže ljubav. Kada mi je bilo teško, donosila bi mi baklavu ili čorbu od sočiva, govoreći: „Hrana leči dušu, Aleksandra.“
Ali svet nije razumeo Lidu. Njena porodica ju je stalno proganjala. „Ako nastaviš ovako, nikada se nećeš udati!“, vikala bi njena tetka na svakoj porodičnoj večeri. Lidija bi se tada povlačila u sebe, a ja bih joj stisnula ruku ispod stola. Jednom sam je pitala: „Zašto im nešto ne kažeš? Zašto im ne pokažeš koliko vrediš?“ Samo je slegnula ramenima: „Ponekad je lakše ćutati nego se boriti sa vetrenjačama.“
Jednog dana, dok smo sedele u kafiću na keju Lidija mi je priznala: „Znaš li da sam svaki dan na dijeti od svoje desete godine? I svaki dan me neko podseti da nisam dovoljno dobra.“ Pogledala me je kroz suze koje su joj se kotrljale niz obraze. „Aleksandraa, umorna sam. Umorna sam od ljudi koji me gledaju kao broj na vagi, a ne kao osobu.“ Nisam znala šta da kažem. Samo sam je zagrlila i obećala sebi da ću joj biti štit.
Ali ni ja nisam bila imuna na pritiske svoje okoline. Moja sestra Nevena bi me često povlačila u stranu: „Zašto se družiš s njom? Ljudi pričaju... Kažu da ćeš završiti kao ona.“ Te reči su me povredile više nego što bih želela da priznam. Počela sam da izbegavam naše zajedničke fotografije na Instagramu, plašeći se komentara i poruka koje bi anonimno stizale: „Obe ste debele!“, „Ko bi ti to uradio?“ Lidija je primetila moju distancu i jedne večeri me je pitala: „Da li se stidiš mene?“ Nisam znala šta da kažem. Bilo me je sramota.
Vrhunac svega je bio kada smo odlučili da prijavimo Lejlu na kulinarsko takmičenje. Bila sam uverena da će svi prepoznati njen talenat. Pripremila je svoju čuvenu pitu od tikvica i baklavu od oraha. Žiri je bio oduševljen ukusima, ali jedan od članova, poznati kuvar, rekao je pred svima: „Možda bi bilo bolje da manje kuvaš, a više trčiš.“ Publika se smejala. Lidija je pocrvenela i istrčala iz sale.
Te večeri sam otišla kod nje kući. Našla sam je kako sedi na podu kuhinje, okružena praznim tanjirima i suzama. „Ne mogu više ovo da radim, Aleks. Ne želim više da kuvam. Ne želim više da budem ja.“ Sela sam pored nje i rekla: „Lido, tvoj osmeh vredi više od svih komentara na ovom svetu. Tvoja hrana spaja ljude, tvoja duša greje ovaj grad. Ne smeš im dozvoliti da te slome.“
Dani su prolazili, a Lidija se povlačila iz svega. Više nije dolazila kod mene, nije odgovarala na moje poruke. Njena mama me je zvala: „Aleksandra, plašim se za nju... Ne izlazi iz sobe, ne jede ništa osim jogurta.“ Osećala sam se krivom - mogla sam više da uradim?
Jedne subote sam odlučila da odem kod nje nenajavljeno. Pokucala sam na vrata i čula tihi glas: „Ko je?“ Ušla sam i zatekla Lejlu bledu i iscrpljenu. Sela sam na krevet i uzela je za ruku: „Znaš li koliko te volim? Znaš li koliko ljudi voli tvoju hranu?“ Pogledala me je kroz suze: „Ali niko me ne voli takvu kakva jesam.“
Onda sam joj ispričala priču o mojoj baki, koja je uvek govorila: „Lepa si koliko ti je veliko srce.“ Rekla sam joj: „Lidija, tvoje srce je najveće koje poznajem.“ Prvi put posle dugo vremena, nasmejala se kroz suze.
Ponovo smo počele da kuvamo zajedno – ovog puta samo za nas dve. Bez pritiska, bez očekivanja od drugih. Polako se vraćala sebi. Jednog dana sam joj predložila da pokrene blog o hrani – da deli recepte i priče o tome kako hrana može biti lek za dušu. U neverici je pristala.
Blog je ubrzo postao popularan – ljudi su slali poruke podrške iz cele zemlje. Pisali su joj: „Hvala ti što si mi vratila veru u sebe!“, „Tvoja priča mi daje snagu!“ Lidija je procvetala pred mojim očima.
Ali porodica nije prestajala da je pritiska. Na Božić, dok smo sedeli za stolom punim hrane koju je Lidija pripremila, njena tetka ponovo nije mogla da se suzdrži: „Ti si sve ovo napravila? Zar ne vidiš šta sebi radiš?“ Ovog puta Lidija nije ćutala. Pogledala ju je pravo u oči i rekla: „Tetka, volim sebe takvu kakva jesam. Ako to ne možeš da prihvatiš, to je tvoj problem.“ Za stolom je zavladala tišina.
Te večeri smo šetali kejom pod svetlima grada. Lidija me je pogledala i rekla: „Znaš li koliko mi znači što si ostala uz mene? Da nije bilo tebe, možda bih zauvek prestala da verujem ljudima.“ Čvrsto sam je zagrlila.
Danas Lidijin blog ima hiljade pratilaca, a ona drži radionice za decu koja se bore sa predrasudama o svom izgledu. Ponekad se još uvek bori sa senkama prošlosti, ali sada zna da nije sama.
Pitam se – koliko nas još uvek živi pod teretom tuđih očekivanja? Koliko nas krije svoje pravo ja iz straha od osude?
Šta mislite – može li ljubav prema sebi prevazići predrasude društva?
