„Slušaj, Anita, ne želim da se mešam, ali mislim da bi trebalo da znaš…“ Jasmina je stajala na mom pragu, stežući rub svog plavog kućnog ogrtača. Njene reči su visile u vazduhu, teže od olova. „Andrija… dovodi ženu u tvoju kuću kada nisi tu. Videla sam ih nekoliko puta.“
U tom trenutku, moj svet je stao. Osetila sam kako mi krv juri kroz uši, srce mi lupa kao da će iskočiti iz grudi. „Jasmina, jesi li sigurna? Možda mu je rođaka ili…“ Pokušala sam da pronađem neko razumno objašnjenje, ali njen pogled mi je sve rekao.
„Nije u srodstvu sa njim. Veruj mi, Anita. Nisam htela da ti ovo kažem, ali… ne bih mogla mirno da spavam ako bih ćutala.“
Zatvorila sam vrata za njom i naslonila se na hladni zid hodnika. Sve slike iz našeg braka proletele su mi pred očima: Andrija se smeje sa decom, nedeljom mi donosi kafu u krevet, a onda se setim kako se kasno vraća kući s posla i miriše na tuđi parfem. Da li sam zaista bila toliko slepa?
Nisam mogla da spavam te noći. Gledala sam ga kako sedi za svojim stolom, kuca poruke i smeši se ekranu. „Kome pišeš?“ tiho sam pitala.
„Srđanu iz firme, dogovaramo neki posao za sutra“, odgovorio je ne gledajući me.
Više nisam verovala nijednoj njegovoj reči. Počela sam da ga pratim očima, slušajući svaki njegov uzdah, analizirajući svaki njegov pokret. Deca su primetila napetost. Lola me je pitala: „Mama, jesi li bolesna? Zašto si tužna?“
Nisam znala šta da kažem. Nisam želela da osete težinu mojih sumnji, ali nisam znala ni kako da nastavim.
Narednih dana, Jasmina me je pozivala na kafu češće nego obično. Sedeći na njenom balkonu, posmatrale smo decu kako se igraju ispred zgrade.
„Znaš, Anita, nije on ni prvi ni poslednji koji je ovo uradio“, rekla je tiho.
„Ali zašto ja? Zar nisam bila dobra žena? Sve sam mu dala!“ suze su mi se kotrljale niz lice.
„Nije stvar u tebi. Ponekad muškarci ne cene ono što imaju dok to ne izgube.“
Te reči su me povredile više nego što sam očekivala. Počela sam da preispitujem svaki trenutak našeg braka: da li sam bila previše posvećena deci? da li sam ga zanemarila? Ili je jednostavno bio slab?
Jedne subote, odlučila sam da ostanem kod kuće pod izgovorom da imam groznicu. Poslala sam decu kod njegove majke. Andrija je bio nervozan ceo dan.
Oko tri popodne, zazvonio mu je mobilni telefon. „Moram da trčim do auta, ostavio sam nešto važno“, rekao je i nestao niz stepenice.
Pogledala sam kroz prozor i videla ga kako razgovara sa ženom ispred zgrade. Bila je mlađa od mene, sa dugom crnom kosom i visokim potpeticama. Smejali su se i grlili pre nego što su zajedno krenuli do njegovog auta.
U tom trenutku, sve sumnje su nestale - ostao je samo bol.
Kada je stigao kući, čekala sam ga u dnevnoj sobi.
„Andrija, moramo da razgovaramo“, rekla sam čvrsto.
Pogledao me je iznenađeno, ali je brzo shvatio da nešto nije u redu.
„Znam za nju. Znam sve. Jasmina mi je rekla, ali sada sam to i sama videla. Kako si mogao?“
Seo je na ivicu kauča i pokrio lice rukama.
„Anita... Nisam želeo da saznaš ovako. Nisam želeo da povredim tebe ili decu... Ne znam šta mi se desilo...“
„Ne znaš šta ti se desilo? Imaš dvoje dece i ženu koja te voli! Šta ti više treba?“
Plakala sam pred njim prvi put posle mnogo godina. Nije imao odgovor.
Sledećih nekoliko nedelja živeli smo kao stranci pod istim krovom. Deca su osećala napetost, Lola je počela da mokri u krevet, a Boris se povukao u sebe.
Mama me je molila da mu oprostim zbog dece. „Svi greše, Anita. Deci je potreban otac“, rekla je dok mi je kuvala supu.
Ali više nisam mogla da živim u laži. Počela sam da tražim posao sa skraćenim radnim vremenom kako bih bila finansijski nezavisna. Moja prijateljica Mirela me je povezala sa agencijom za čišćenje i uskoro sam radila po stanovima.
Andrija je pokušavao da razgovara sa mnom, donosio mi je cveće i poklone, ali ništa nije moglo da popravi ono što je bilo slomljeno u meni.
Jedne večeri sam sela na kauč sa svojom decom.
„Mama i tata će neko vreme živeti odvojeno“, rekla sam im nežno.
Lola je plakala, Boris me je samo zagrlio.
Nisam znala da li sam donela pravu odluku, ali sam znala da više ne mogu biti žena koja zatvara oči pred istinom.
Danas živim sama sa svojom decom u malom stanu u Mirijevu. Nije lako – svaki dan se borim sa osećanjima krivice i strahom od budućnosti. Ali prvi put posle dugo vremena osećam mir.
Ponekad se pitam: Da li sam trebala da oprostim zbog svoje dece? Ili sam konačno izabrala sebe? Šta biste vi uradili na mom mestu?
