Kada me je Viktor pitao da se preselim kod njega, u početku sam oklevala. Imam četrdeset sedam godina, on pedeset devet. Bili smo zajedno tek četiri meseca. Sve je, barem na prvi pogled, delovalo stabilno i sigurno — inteligentan, uspešan arhitekta, imućan čovek sa sopstvenom kućom van grada. Pomislila sam: zašto da ne?
"Zašto ti je potreban stan?" rekao mi je tada. "Useli se kod mene. Imam dovoljno prostora."
Pristala sam. Spakovala sam stvari, oprostila se od gazde i u petak uveče uselila u njegovu kuću.
Mesec dana kasnije vratila sam se u grad i iznajmila prvi stan na koji sam naišla. Nisam mogla da izdržim ni dan duže.
Prijatelji su me pitali sve ono što se obično pita:
Da li me je udario?
Da li je pio?
Da li me je prevario?
Ne.
Bilo je gore od toga.
Imala sam osećaj da polako nestajem. A sve zbog tri njegove osobine sa kojima je bilo nemoguće živeti.
Opsesija kontrolom novca
Viktor je dobro zarađivao. Imao je kuću, auto, ušteđevinu. Bila sam sigurna da novac neće biti tema problema.
Prvih nekoliko dana bilo je idilično. Spremao je doručak, večerali smo zajedno, razgovarali. Onda je, osmog dana, bez ikakvog uvoda, spustio ispred mene svesku i olovku.
"Ovde vodi evidenciju svojih troškova. Zapisuj sve."
Zbunila sam se.
- Zašto?
- Da bih znao gde novac odlazi. Ja to uvek radim.
- Ali ja trošim svoj novac.
- Nije važno. Živimo zajedno. Moramo imati pregled.
Bilo mi je neprijatno, ali sam pristala. Zapisivala sam sve — hleb, kafu, taksi. Posle tri dana uzeo je svesku i počeo da komentariše.
"Zašto si uzela taksi? Mogla si metroom."
"Kafa je preskupa."
"Ručak u restoranu je bacanje para."
"Krema za lice od hiljadu i po? To je čista ekstravagancija."
Jednog dana sam mu rekla:
"Viktore, to je moj novac."
"Znam", odgovorio je mirno. "Samo ti pomažem da se rešiš loših navika."
U tom trenutku sam shvatila da se prema meni ponaša kao prema detetu, ne kao prema partneru.
Život po rasporedu, minut u minut
Viktor je živeo po strogoj rutini. Ustajanje u šest. Vežbanje. Doručak u sedam. Rad, večera, čitanje, spavanje u deset. Svaki dan. Bez izuzetaka.
"A vikendom?" pitala sam.
"Vikendom pogotovo. Disciplina je osnova zdravlja."
Pokušala sam da se prilagodim. Ustajala sam rano iako nisam morala. Jela kad nisam bila gladna. Ležala u krevet u deset iako sam želela da živim.
Jedne večeri sam zakasnila s posla. Došla sam u osam. On je sedeo za stolom ispred hladne večere.
"Zaknila si sat vremena."
"Imali smo sastanak."
"Trebalo je da me obavestiš. Raspored je poremećen."
Kasnije je počeo da mi pravi planove — kada da čistim, perem veš, idem u prodavnicu.
"Zašto?" pitala sam.
"Sistem sprečava haos."
Objasnila sam mu da ne živim po tabelama. Samo je odmahnuo glavom.
"To je iracionalno."
Tada sam se prvi put osetila kao predmet, ne kao osoba.
Paranoja bezbednosti
Njegova kuća je bila puna kamera. Alarm, duple brave, senzori. Govorio je da je to neophodno jer živimo van grada.
Ali prava paranoja bila je u svakodnevici.
Svaki dan me je pitao da li sam zaključala vrata, isključila peglu, zatvorila gas. Po nekoliko puta.
Izađem iz kuće — viče: "Jesi li zaključala?"
Minut kasnije zove: "Jesi li sigurna? Vrati se i proveri."
Noću se budio po tri puta. Palio svetla. Proveravao kamere. Slušao zvukove.
"Šta radiš?" pitala sam ga jedne noći.
"Čuo sam nešto. Bolje da proverim."
Prestala sam da spavam. Prestala sam da se osećam sigurno. Počela sam da sumnjam u sopstvenu normalnost.
Trenutak kada sam otišla
U nedelju sam spavala do deset. Bila sam iscrpljena.
Probudio me je njegov pogled.
"Prespavala si vežbe i doručak."
"Umorna sam."
"Rutina se ne krši. Inače gubiš kontrolu."
Pogledala sam oko sebe — svesku s troškovima, kameru u uglu, njegovo nezadovoljno lice.
I tada sam znala.
"Odlazim."
"Zašto?"
"Zato što me gušiš. Ne živim — funkcionišem po tvojim pravilima."
Spakovala sam se za sat vremena. Pokušao je da me ubedi da preterujem, da se sve može dogovoriti.
Ali znala sam: sa čovekom koji veruje da je uvek u pravu — nema dogovora.
Šta sam naučila
Danas opet živim sama. Ustajem kad hoću. Trošim svoj novac bez opravdavanja. Spavam mirno. Ne proveravam brave tri puta.
Viktor nije loš čovek. On je samo čovek sa osobinama koje ja ne mogu da podnesem.
Ja želim da živim.
Ne da postojim po uputstvu.
I to mi je najvažnija lekcija.
