Rajka iz Donjeg Vakufa započinje svoju priču, ali sa bolom koji se i posle decenija jasno čuje u njenom glasu. To nije priča o jednom događaju, već o nizu gubitaka, nepravdi i borbi koje su se nizale tokom celog života. Priča o ženi koja je mnogo izgubila, ali nikada nije prestala da bude čovek.
Dan koji je sve promenio
„Majka je imala nas petoro“, počinje Rajka. „Jednog sina izgubila je kad je imao samo osam godina. Isti dan joj je umro i muž. Tog dana su ih zajedno sahranili.“
Teško je i zamisliti teret takvog gubitka. Jedan grobni dan, dva kovčega, a iza njih žena koja ostaje sama, slomljena i bez oslonca. Rajkina majka tog dana više nikada nije bila ista.
„To ju je potpuno slomilo. Nakon toga je pala u postelju. Imala je nešto malo ušteđevine, ništa veliko, ali dovoljno da se nada da neće biti teret nikome.“
Obećanja koja su se pretvorila u izdaju
U tim teškim trenucima, Rajkine sestre pozvale su majku kod sebe. Obećale su brigu, negu i sigurnost dok se ne oporavi. Međutim, ono što se dogodilo ubrzo nakon toga ostavilo je ranu koja nikada nije zacelila.
„Rekle su joj: ‘Dođi, majko, kod nas dok ne staneš na noge.’ A onda su joj uzele svu ušteđevinu.“
Majka, bolesna i slaba, nije imala snage ni da se pobuni. Kada su sestre završile ono zbog čega su je pozvale, usledilo je nešto nezamislivo.
„Čim su počele da kreče, njene stvari su iznete napolje. Bukvalno su je izbacile.“
Dom koji je pružio utočište
Rajka i njen muž nisu mogli da okrenu glavu. Bez mnogo razmišljanja, primili su majku u svoj dom.
„Negovali smo je, pazili, činili sve što smo mogli. Ali njena duša je već bila teško povređena.“
Iako fizički zbrinuta, majčina tuga nije jenjavala.
„Plakala je skoro svaki dan. Nosila je u sebi gorčinu i bol zbog toga što su joj sopstvena deca okrenula leđa. Umrla je tužna, i to me najviše boli.“
Borba oko imovine i dostojanstva
Nakon majčine smrti ostalo je nešto malo imovine – dve krave, dvoje teladi i skromna ušteđevina. Umesto da se to podeli pravedno ili da se ispoštuje majčina želja, Rajkine sestre su ponovo pokazale svoje pravo lice.
„Sve su uzele za sebe. A majku su poslale u dom za stara lica.“
Rajka to nije mogla da prihvati.
„Nisam imala mira. Znala sam da majka ne čuje dobro, bojala sam se da je ne udari auto, da se ne izgubi. Niko ne zaslužuje da poslednje dane provede tako.“
Ponovo ju je uzela kod sebe, uprkos teškoćama.
Starost bez predaha
Danas, u svojim osamdesetim godinama, Rajka se i dalje bori. Sa štapom u ruci, ali uspravnog duha, svakog dana izlazi među svoje životinje.
„Ako sam ne zaradiš, niko ti ništa neće dati. Moraš sam da se boriš“, kaže bez gorčine, kao da izgovara životno pravilo.
Pred svaku zimu donosi teške odluke.
„Moram da prodam pola koza da bih kupila seno za ostale. Srce me boli, ali znam da drugačije ne može.“
Iako je zdravlje izdaje, Rajka ne odustaje. Njena briga za koze nije samo obaveza – to je način da ostane živa, korisna i dostojanstvena.
Deca koja razume, iako joj nedostaju
Rajka je othranila četvoro dece. Nijedno od njih nema lak život.
„Jedno radi za dnevnicu, jedno čisti, niko nema siguran posao. Bore se kako znaju.“
Dolaze kada mogu.
„Kad nađu vremena, obiđu me. Ne zameram im. Znam da im nije lako.“
U njenim rečima nema prigovora, samo razumevanje i majčinska blagost.
Tiha snaga jedne žene
Rajkina priča nije samo priča o nepravdi i izdaji. To je priča o izdržljivosti, o tome kako se i posle najvećih udaraca može ostati čovek. O ženi koja nije dozvolila da je gorčina pobedi, iako je imala razloga da bude ogorčena.
Sa štapom u ruci i osmehom dok gleda svoje koze, Rajka i dalje stoji – dostojanstvena i jaka, kao svedočanstvo života koji nije bio lak, ali je bio častan.
