Proslavu svog 15. rođendana pamtiću zauvek – ne po torti, poklonima ili smehu, već po osećaju potpune praznine i straha. Bila sam trudna, nesrećna i zbunjena. U kući su bili moj muž, moja majka i njegova majka, ali radosti nije bilo. Razlog je bio strašan: moj suprug nije verovao da je dete koje nosim njegovo. Tu sumnju je otvoreno delio i sa rodbinom.
U tom trenutku svi snovi o srećnom braku i porodici delovali su mi daleko i nedostižno. Okolina me je savetovala da ćutim, da trpim, da se "naviknemo jedno na drugo", jer je brak, navodno, težak i zahteva mnogo praštanja. Ono najvažnije mi, međutim, niko nije rekao – da postoje muškarci koji postaju porodični nasilnici i tirani, i da od takvih treba bežati bez okretanja.
Danas želim da ispričam deo svog života. Ako ova ispovest makar jednoj osobi pomogne da na vreme prepozna opasnost i sačuva sebe – imala je smisla.
Zaljubljenost koja je izgledala kao bajka
Bila sam veoma mlada kada sam se zaljubila u svog budućeg muža. Bio je čak 25 godina stariji od mene. Delovao je pažljivo, brižno i zaštitnički. Uz njega sam se osećala posebno i važno. Često smo pričali o ljubavi, porodici i deci. Danas te snove zovem "majonez-porodica" – kao iz reklame: svi nasmejani, bez problema, savršeni.
Posle venčanja preselili smo se u kuću mog dede. Bila je stara, bez osnovnih uslova, ali tada nam to nije smetalo. Bila sam zaljubljena i uverena da sam voljena. Od samog početka želeli smo decu i nismo koristili zaštitu. Kada trudnoća nije odmah došla, bila sam strpljiva i uverena da će dete dodatno učvrstiti naš brak.
Dan koji je promenio sve
Jednog jutra moj muž je otišao na put, a ja sam ostala sama kod kuće. Spremala sam ručak i večeru, radujući se njegovom povratku. U jednom trenutku izašla sam u dvorište – nepoznat mladić je sa ulice prodavao šećer. Ljubazno sam odbila ponudu i vratila se u kuću.
Kasnije sam legla na krevet da se malo odmorim. Tada se moj muž iznenada vratio. Seo je pored mene, poljubio me i započeo razgovor. Ubrzo me je pitao ko je bio mladić ispred kuće. Objasnila sam da je samo prodavao šećer i da nije ulazio u dvorište.
U tom trenutku zavukao je ruku ispod mene, ispod ćebeta, i naglo je izvukao – puna šaka kristal-šećera. Prineo mi je ruku licu i hladno pitao: "Šta je ovo?"
Bila sam u šoku. Nisam imala objašnjenje. Njegov pogled više nije bio isti. U tom trenutku počele su sumnje koje nikada nisu prestale.
Optužbe, pritisak i strah
Imala sam samo 15 godina i nisam znala kako da se ponašam u takvoj situaciji. Od tog dana moj muž me je svakodnevno ispitivao, čak i usred noći. Optuživao me je da nešto krijem, pominjao silovanje, neveru, tražio priznanje.
Ubrzo sam saznala da sam trudna. Umesto radosti, usledio je novi udarac. Zaključio je da dete nije njegovo i tvrdio da sam zatrudnela "baš posle dolaska onog mladića". Pritisak je bio toliki da me je nagovarao na abortus.
Plakala sam, ali sam ćutala. Bilo me je sramota i strah da bilo kome ispričam istinu. Želela sam da pred drugima izgledamo kao normalna porodica. Volela sam ga i osećala se potpuno zarobljeno.
Rođenje deteta bez sreće
Trudnoća je protekla dobro i rodila sam zdravog dečaka – 3.600 grama, 52 centimetra. Dali smo mu ime Fjodor, po mom dedi. Ja sam bila presrećna. Moj muž nije. Želeo je ćerku, a sumnje su se nastavile.
Nikada neću zaboraviti trenutak kada je prvi put uzeo sina u naručje. Gledao ga je dugo, tražeći sličnosti, a zatim ponovo pokrenuo priču o onom šećeru u krevetu. Gledao me je sumnjičavo – mene, dete koje se tek vratilo iz porodilišta.
Zašto ovo pričam danas
Znam da će nekima ova priča zvučati neverovatno. I meni danas tako deluje. Ali sve se dogodilo upravo ovako. Pišem ovo da bih upozorila druge: ljubav ne boli, ljubav ne ponižava i ne optužuje bez razloga. Kada počne strah – to više nije ljubav.
