„Ksenija! Gde si sakrila moju svesku?“ brat me je gledao ispod oka, dok je kiša tukla po prozoru naše male sobe u Novom Sadu. Srce mi je tuklo kao ludo, jer sam znala da ne traži običnu svesku – tražio je onu plavu, sa iscepanim ćoškom, u kojoj sam zapisivala sve što nisam smela nikome da kažem.
„Ne znam, možda si je ostavio kod Milice?“ slagala sam, gutajući knedlu. On je odmahnuo rukom i izašao iz sobe, zalupivši vrata tako jako da su se knjige na polici zatresle. Ostala sam sama sa svojim strahom i grižom savesti.
Moja porodica nije bila tipična srpska porodica iz reklame za kafu. Otac nas je napustio kad sam imala deset godina, a majka je radila dva posla da nas prehrani. Brat Marko je bio godinu dana stariji od mene i često smo se svađali oko sitnica, ali ovo… Ovo nije bila sitnica.
U toj plavoj svesci krila sam sve – svoje snove, strahove, ali i ono što sam slučajno otkrila prošlog leta. Tog dana sam se vratila ranije iz škole i čula majku kako razgovara telefonom. Nije znala da sam tu. „Ne mogu više ovako, Bojane… deca će saznati…“ šaputala je kroz suze. Bojan? Ko je Bojan? Moj otac se zvao Dragan.
Tada sam prvi put posumnjala da nešto nije u redu. Počela sam da pratim majku, kao detektiv iz serija koje sam gledala krišom. Pronašla sam poruke u njenom telefonu, sakrivene ispod imena „Jelena“. Sve sam zapisivala u svesku – datume, rečenice, osećanja. Nisam imala kome da kažem, a nisam ni znala šta bih uradila sa tom istinom.
Jednog dana Marko je slučajno pronašao svesku. „Šta je ovo? Špijuniraš mamu?“ vikao je na mene, a ja sam plakala i molila ga da ne govori ništa majci. „Ti si bolesna!“ bacio mi je svesku u lice i izašao iz kuće. Tada sam prvi put osetila kako izgleda prava usamljenost.
Narednih dana Marko me je ignorisao. Majka je primetila napetost, ali nije pitala ništa – bila je previše umorna od života. Ja sam noću stiskala svesku uz grudi i pitala se: da li sam ja kriva što porodica puca? Da li treba da ćutim ili da kažem istinu?
Jedne večeri, dok smo večerali u tišini, Marko je iznenada prasnuo: „Mama, ko je Bojan?“ Viljuška joj je ispala iz ruke, a ja sam zanemela. Pogledala me je pravo u oči – prvi put posle mnogo meseci.
„Ksenija… ti si mu rekla?“
„Nisam!“ povikala sam kroz suze. „Samo… samo sam htela da znam zašto si tužna!“
Majka je ustala od stola i otišla u sobu. Marko me je pogledao sa prezirom: „Zadovoljna? Sad ćeš biti srećna kad nas ostavi kao tata!“
Te noći nisam spavala. Čula sam majku kako plače iza zatvorenih vrata. Ujutru nas je čekala u kuhinji sa crvenim očima.
„Deco,“ počela je tiho, „znam da ste zbunjeni i ljuti na mene. Bojan… Bojan mi je pomogao kad mi je bilo najteže. Nije vaš otac, ali… pomogao mi je da preživim kad nisam imala nikoga.“
Marko je ustao: „Znači, lagala si nas sve vreme? Zato si stalno nervozna? Zato što imaš nekog drugog?“
Majka ga je pokušala zagrliti, ali on se istrgao i zalupio vratima.
Ostale smo same. Gledala me je kao da prvi put vidi svoje dete.
„Ksenija… ti si sve zapisivala?“
Klimnula sam glavom.
„Zašto?“
„Plašila sam se da ću poludeti ako ne napišem… Plašila sam se da ću te izgubiti kao tatu.“
Majka me je zagrlila tako jako da me zabolelo.
„Nikada te neću ostaviti. Ali moram biti iskrena – nisam srećna već godinama. Bojan mi daje snagu da izdržim… ali vi ste mi najvažniji na svetu.“
Dani su prolazili u tišini i napetosti. Marko nije razgovarao ni sa mnom ni sa majkom. Počeo je da izlazi do kasno uveče, vraćao se pijan ili ljut. Jedne noći nije došao kući.
Majka i ja smo ga tražile po celom naselju – zvale smo njegove drugove, obilazile parkove i igrališta. Oko ponoći zazvonio je telefon: „Vaš sin je u policijskoj stanici na Limanu.“ Majka se tresla dok smo išle po njega.
U policiji su nam rekli da su ga našli kako pije sa starijim društvom i pokušava da ukrade bicikl. Marko nas nije pogledao ni jednom dok smo išli kući.
Te noći majka nije vikala na njega – samo ga je zagrlila i rekla: „Neću te izgubiti kao Dragana. Oprosti mi što nisam bila iskrena.“ Marko se rasplakao prvi put otkako znam za sebe.
Sutradan smo svi zajedno seli za sto – prvi put posle mnogo vremena.
„Hoćete li vi moći meni da oprostite?“ pitala je majka tiho.
Marko ju je pogledao kroz suze: „Ne znam… ali hoću da pokušam.“ Ja sam samo klimnula glavom i stegla njenu ruku.
Od tada ništa više nije bilo isto – ali bilo je iskrenije. Majka nam je upoznala sa Bojanom; bio je tih čovek sa blagim osmehom koji nam nikada nije pokušao biti otac, ali nam je pokazao poštovanje koje nismo imali godinama.
Moja plava sveska sada stoji na polici – ne kao oružje ili dokaz izdaje, već kao podsetnik koliko istina može boleti, ali i lečiti.
Ponekad se pitam: Da li bi bilo bolje da sam ćutala? Ili svaka porodica mora jednom proći kroz svoju oluju da bi naučila šta znači poverenje?
Šta vi mislite – koliko tajni može podneti jedna porodica pre nego što pukne?
