„Gde si do sad, Jelena?“ Draženov glas para tišinu stana čim otključam vrata. Sat na zidu pokazuje 18:45. Samo petnaest minuta kasnim s posla, ali u njegovim očima to je već izdaja. Srce mi lupa kao da će iskočiti, a ruke mi drhte dok skidam kaput i stavljam torbu na sto. U torbi je koverta sa platom – mojim trudom, ali njegovom kontrolom.
„Gužva je bila u prevozu, a šefica me zadržala zbog izveštaja“, promrmljam, gledajući u pod.
Dražen me gleda onim pogledom koji sam nekad smatrala sigurnošću, a sada me guši. „Daj ovamo tu kovertu.“
Bez reči mu pružam platu. Tako je već godinama – od kad smo se venčali. U početku sam verovala da je to normalno: „Zajedno ćemo lakše, Jelena. Štedimo za stan, za decu“, govorio je. Deca nikad nisu došla, a stan je ostao isti – mali, vlažan, na Karaburmi, sa pogledom na sivilo i parkirani Yugo.
Sedim u kuhinji dok on broji novac. Napolju se spušta sumrak, prozori se presijavaju od svetala automobila, ali ja vidim samo svoj odraz – bleda žena sa podočnjacima i umornim očima. Pitam se kad sam prestala da budem svoja. Možda onda kad sam počela da krijem sitniš za kafu ili kad sam prestala da kupujem sebi ruž bez pitanja.
„Jesi li nešto trošila danas?“ pita Dražen iz dnevne sobe.
„Nisam.“
„Sigurna?“
„Jesam.“
Ulazi u kuhinju i seda naspram mene. „Nemoj da mi praviš probleme. Znaš da para nema.“
Samo klimnem glavom. Nikad nije digao ruku na mene, ali njegove reči su kao olovo. Svakog meseca ista scena: ja predajem sve, on proverava svaki račun, svaku paru.
Veče prolazi sporo. Kuvam supu i pržim jaja – to je večera kad „treba da štedimo“. On pije pivo, ja vodu. Posle večere se zaključavam u kupatilo i gledam se u ogledalo: trideset šest godina, a izgledam kao da imam pedeset. Gde su nestali moji snovi? Nekad sam želela da pišem knjige, putujem po Srbiji, upoznajem ljude. Sada lažem samu sebe.
Noću ne spavam. Dražen hrče pored mene kao kamen. Setim se mame – „Jelena, biraj čoveka koji te poštuje“, govorila je. Nikad nije znala šta se dešava iza ovih vrata. Kad je zovem, glumim sreću.
Jednog dana na poslu koleginica Marija me povlači u stranu: „Jelena, nisi dobro. Hoćeš da popričamo?“
Želim da joj kažem sve, ali ne mogu. Kod nas se o ovome ne priča – porodica je svetinja, a prljav veš se ne iznosi napolje. Ko bi mi verovao? Dražen je pred svima šarmantan: pomaže komšijama, šalje poruke mojoj mami za praznike.
Ali kod kuće je drugačije. Svaka moja odluka je pod lupom: šta jedem, šta oblačim, s kim pijem kafu. Jednom sam sakrila 500 dinara za knjigu; kad je pronašao novac, vikao je toliko da su komšije lupale u zid.
„Nemaš prava ništa da kriješ od mene!“ urlao je.
Te noći sam plakala do jutra.
Meseci prolaze i osećam se sve praznije. Jednog vikenda zovem sestru Milicu u Novi Sad. Ona ima dvoje dece i muža koji joj kuva nedeljom i pušta je da radi svoj posao.
„Jelena, ne možeš ovako“, kaže mi kroz slušalicu. „Dođi kod mene nekoliko dana.“
Izmišljam izgovor za Dražena: kažem da mama nije dobro i da moram do Novog Sada da joj pomognem. Nije srećan, ali pristaje – valjda misli da ću se vratiti kao i uvek.
Kod Milice prvi put posle dugo vremena dišem punim plućima. Njena kuća je puna smeha i dečjih glasova; deca me grle i ja plačem od olakšanja.
Uveče sedimo uz čaj.
„Zašto ne odeš?“ pita Milica tiho.
„Plašim se“, šapućem. „Ne znam više ni ko sam bez njega.“
Ona me steže za ruku: „Ti si moja sestra. Ti si jaka žena. Nisi sama.“
Te reči mi ostaju u glavi kao plamen.
Vraćam se u Beograd posle tri dana. Dražen je hladan kao led.
„Jesi li trošila nešto kod Milice?“
„Nisam.“
„Je l’ ti ona punila glavu glupostima?“
„Nije.“
Ali nešto se promenilo u meni. Počinjem krišom da ostavljam po 200 dinara u staroj kutiji za nakit, po 100 dinara među knjigama na polici. Svaka kovanica je kap slobode.
Jednog popodneva šefica me poziva: „Jelena, otvorilo se mesto u Novom Sadu za napredovanje. Razmisli.“ Srce mi lupa – možda je to moj izlaz.
Kući dolazim zamišljena.
„Šta ti je?“ pita Dražen za večerom.
„Ništa posebno.“
Gleda me dugo: „Nemoj da praviš gluposti.“
Te noći ne spavam. Ustajem tiho i otvaram prozor – hladan vazduh mi para lice dok gledam svetla grada i pitam se gde sam pogrešila.
Sutradan prihvatam posao u Novom Sadu bez reči Draženu. Spakujem mali kofer sa osnovnim stvarima i ostavljam pismo na stolu:
„Dražene,
Ne mogu više ovako.
Nisam tvoja imovina niti je moja plata dokaz ljubavi.
Odlazim da pronađem sebe.
Jelena“
Na autobuskoj stanici drhtim od straha i uzbuđenja dok gledam kako Beograd nestaje iza mene. U Novom Sadu iznajmljujem sobu kod starije gospođe Ljubice koja me dočekuje kao rođenu ćerku. Prvih dana često plačem – sve mi je strano i teško, ali svako jutro ustajem sa osećajem pobede: slobodna sam.
Na poslu niko ne zna moju priču; mogu biti ko želim. Marija mi šalje poruke podrške; Milica me zove svako veče.
Jednog dana stiže pismo od Dražena: nekoliko hladnih rečenica u kojima me optužuje za izdaju i uništen život.
Da li se još osećam krivom? Da, ponekad. Ali onda se setim svih neprospavanih noći, laži koje sam morala da izgovaram samo da bih preživela, snova koje sam žrtvovala zbog straha.
Sada hodam ulicama Novog Sada nesigurno ali ponosno. Naučila sam da ljubav nije plata koju predaješ niti sloboda koju gubiš zbog tuđeg mira.
Pitam se koliko još žena živi u senci kontrole i straha? Šta biste vi uradili na mom mestu? Da li ljubav može biti opravdanje za život bez daha?
