Tokom Drugog svetskog rata, mnoga deca čiji su roditelji otišli na front ili su poginuli poslata su iz Rusije u Centralnu Aziju. To je urađeno kako bi se zaštitili od nacista. Sirotišta su brzo postala prenaseljena. Samo Uzbekistan je primio 200.000 siročadi. Zatim su lokalni stanovnici počeli da primaju decu.
Kovač Šahmedov iz Taškenta je već imao preko 50 godina, ali on i njegova supruga još uvek nisu imali svoju decu. Ona je imala 38 godina, pa je par odlučio da primi decu iz sirotišta. Jedno po jedno, deca su stizala u njihov dom i uskoro ih je bilo 15.
I svi su bili različitih nacionalnosti — ruski, jevrejski, moldavski, kazaški, letonski, tatarski, beloruski, pa čak i nemački. Ništa se nije znalo o jednom dvogodišnjem detetu. Dobio je ime Nagmat, što se sa uzbekskog prevodi kao „poklon“.
Kovač i njegova žena Bahri vodili su računa o svoj deci kao da su njihova rođena.
Fjodor i njegova baka
Neka deca su pronašla svoje voljene posle rata, dok su za drugima rođaci tragali celog života. To se dogodilo sa dečakom po imenu Feđa. Rođen je uoči rata. Njegova baka je porodila njegovu majku i videla da beba ima rodni beleg na grudima. Ubrzo je majka umrla od bolesti, a zatim je preminuo i otac. Baka Darja je primila dete.
Ali kada je počela nemačka okupacija, seljani su savetovali ženi da pošalje bebu u Aziju. Barem će tamo preživeti. Nacisti bi ga ili ubili ili odveli u Nemačku. Nesrećnoj baki se srce slomilo, ali je ipak odlučila da spase svog unuka.
Fjodor je završio u sirotištu, a potom i kod porodice Šamahmudov. Dali su mu ime Juldaš.
Dečak je odrastao, završio srednju školu i tehnički fakultet. Otišao je u Karagandu da zaradi novac, gde je upoznao ljubav svog života i oženio se. On i njegova žena su se vratili u Taškent. Imali su troje dece.
Jednog dana, Juldaš je primio poziv u kojem su ga obavestili da je njegova baka iz Ukrajine pronađena. Nije mogao da veruje svojim ušima, jer je prošlo skoro 50 godina. Nije se čak ni nadao da je žena još uvek živa.
U to vreme, Darja je već imala 105 godina. Čitav život je provela tražeći svog unuka. Juldaš je odmah otišao u Ukrajinu. Starija žena ga je odmah prepoznala po tom rodnom belegu. Članak u lokalnim novinama je omogućio ovaj susret.
U ljubavi i harmoniji
Porodica Šamahmudov je svu svoju decu odgajila u uzbekistanskim tradicijama. Od detinjstva su ih učili da rade i održavaju red. Uvek su bili spremni da pomognu jedni drugima. Čak i oni koji su otišli sećaju se kovača i njegove žene sa dubokim poštovanjem, zahvalnošću i ljubavlju.
Uzbekistanka Muazam i beloruski dečak Miša zavoleli su se kada su odrasli i odlučili da osnuju svoju porodicu. Olga, Moldavka, bila je mlađa od njih dvoje i ostala je u Taškentu, gde i danas živi.
Spomenik posvećen Šamahmudovima stoji u centru grada. Žena sedi, a pored nje stoji muškarac, raširenih ruku, grleći svoju veliku porodicu. Oko njih su okupljena deca različitog uzrasta.
Šamed je umro pre svoje supruge 1970. godine. Radio je za dobrobit svoje porodice do poslednjeg dana.
