Novinarka Amelia Oberhart nije očekivala da će na dan majčine sahrane otkriti dugo čuvanu porodičnu tajnu. Ali jedna naizgled beznačajna fotografija, ubačena u prezentaciju koja je slavila život njene majke, promenila je sve.
Fotografija je prikazivala njenu majku kao tinejdžerku: na ruci joj je bio burma, a u naručju je držala malu bebu. Pored nje je stajao zgodan mladić.
Za Oberhart, to je bio trenutak koji je probudio sumnje i alarm. Njena najbolja prijateljica, koja je pripremala prezentaciju, pronašla je fotografiju u nekom starom albumu i uključila je verujući da je to porodični snimak Amelije i njenih roditelja. Ali muškarac na fotografiji nije bio Amelijin otac — a beba nije bila ona.
Ko su bili ti ljudi?
„U tom trenutku smo se obe okrenule prema porodici i prijateljima — svi su nas gledali širom otvorenih usta“, rekla je Oberhardt u podkastu True Crime Conversations za Mamamia.
„Svi su bili uzdrmani tom fotografijom, a meni je odmah bilo jasno da ona nije trebalo da se nađe tamo.“
Tog dana počela je Amelijina dvanaestogodišnja potraga za istinom o prošlosti njene majke. Šta je njenu majku dovelo do teške zavisnosti od alkohola koja ju je na kraju života odnela u 56. godini?
I ko su bili muškarac i dete na fotografiji?
Odgovori koje je pronašla otkrili su mračnu istinu o periodu u australijskoj istoriji kada je najmanje 250.000 žena, od šezdesetih do osamdesetih godina, bilo primorano da da svoju decu na usvajanje.
Početak potrage i bolne istine
Tokom potrage za istinom, Oberhardt je pokrenula podkast Secrets We Keep: Shame, Lies and Family, u kome razgovara sa ženama koje su preživele traume prinudnih usvajanja, kao i sa decom koja su zbog tih događaja čitav život nosila ožiljke napuštanja.
Ali pre nego što je mogla da ispriča tuđe priče, morala je da reši i svoje porodične misterije: ko su bili beba i mladić sa njene majke na fotografiji?
„Dan pre toga radili smo na izradi umrlice, i pitali su nas koliko je brakova imala moja majka“, seća se Oberhardt.
„Ja i moj brat smo rekli — jedan. A porodica je rekla — dva.“
„Nikada u životu nisam čula da je bila udata ranije… i kada se ta fotografija pojavila, odmah sam pomislila: to je njen prvi muž i to je njihova beba.“
Amelijina majka odrasla je u strogoj, izrazito privatnoj katoličkoj porodici sa mnogo braće i sestara koji su generacijski bili veoma udaljeni. Kada je Amelia pokušala da ih pita o prošlosti njene majke, niko nije mogao — ili nije želeo — da joj pruži jasan odgovor.
Umesto toga, nailazila je na tišinu, izbegavanje i nejasne komentare. To je samo produbilo njen osećaj da se u prošlosti njene majke krije nešto bolno, nešto o čemu porodica nije želela da govori.
Protivrečne priče
Amelia se seća da su joj neki iz najužeg porodičnog kruga ispričali potpuno oprečne verzije događaja.
„Neki su mi rekli da je mama imala bebu koja je umrla sa godinu dana. Druga priča bila je da zapravo nikada nije ni bilo bebe. Treća verzija bila je da je imala pobačaj. A istovremeno su me svi uporno upozoravali da prestanem da postavljam pitanja — da pustim to, da nema ničega.“
Umesto da joj pomognu, porodične priče samo su produbljivale misteriju. Svaki trag vodio je do drugačijeg odgovora, a iza svega se osećala snažna potreba da se istina sakrije.
Priče prijatelja
Majčini prijatelji takođe su imali mutna i protivrečna sećanja.
„Govoreći vrlo slično, tvrdili su da je imala bebu koja je umrla, ali neki su rekli da je jednostavno nestala iz njihovih života na period od dve godine“, priseća se Amelia.
„Izvukli su je iz škole usred godine, i niko nije znao gde je bila.“
Ali upravo ta rupa u narativu — tih misterioznih ‚dve godine nestanka‘ — počela je da izgleda kao obrazac kakav su iskusile mnoge žene žrtve prinudnih usvajanja.
Sumnja koja je postala sve jasnija
Kako je Amelia proučavala priče žena koje su šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih bile primorane da daju svoju decu na usvajanje, počela je da shvata da se sličan scenario vrlo lako mogao dogoditi i njenoj majci. Bila je mlada, neudata, iz stroge katoličke porodice — tipičan profil žrtve sistema koji je stideo i kontrolisao žene.
„Moja majka je umrla od alkoholizma, i svako ko je voleo osobu sa zavisnošću zna koliko odnosi mogu da se raspadnu, kao i očaj u potrebi da razumeš — zašto? Zašto je nešto imalo toliko snažan uticaj na nju?“, kaže Amelia.
„A kad pomislim na nju kao na šesnaestogodišnju devojčicu, trudnu, iz izrazito religioznog doma… kada slušam te priče, mogu da osetim sram koji je morala da nosi.“
Trag koji vodi do imena
Jedino čvrsto uporište u celoj misteriji bilo je ime muškarca sa fotografije: Michael Davies.
Kako su godine prolazile, a Amelia sama postala majka troje dece, njena potreba da razume svoju majku — i njihovu komplikovanu vezu — postajala je sve snažnija.
U periodima najintenzivnije potrage, Amelia je „očajnički“ tražila Majkla: pretraživala je Google, LinkedIn, sudske registre, evidenciju rođenih, venčanih i umrlih. Svaki put se nadala da je sve bliže istini.
Pokretanjem podkasta Secrets We Keep dobila je i profesionalnu podršku. Producenti su uspeli da pronađu pravog Majkla Deviesa — u gradu Kerns.
Nakon devet godina potrage, Amelia je odlučila da ga konačno upozna.
„Bila sam bolesna od nervoze… Znala sam da ću ili pronaći dugo izgubljenog brata ili sestru, ili ću konačno dobiti zatvaranje tog poglavlja. U svakom slučaju — morala sam da odem“, rekla je. „I dobila sam odgovore.“
Kroz razgovor sa Majklom saznala je istinu koju je njena majka godinama skrivala — verovatno i od sebe same.
Zabranjena trudnoća i prisilni brak
Majkl joj je ispričao da su se njih dvoje kao mladi par zaljubili i da su ubrzo saznali da je Amelijina majka trudna. Obavestili su svoje roditelje, koji su odlučili da treba da se venčaju.
„Zaključali su je na neko vreme“, objasnio je Majkl. „A onda su njegova majka i moja baka pozvali njega da mu kažu da je imala kasni pobačaj i da je završila u bolnici duže vreme.“
Uprkos tome, brak je, po odluci porodica, ipak morao da se održi.
Amelia danas veruje da je upravo taj niz traumatičnih događaja — trudnoća u strahu, pobačaj, prisila, brak bez izbora — ostavio dubok ožiljak na njenu majku i uticao na ostatak njenog života.
Fotografija koja je pokrenula sve
Na kraju, Majkl je objasnio i poslednji deo zagonetke: beba sa fotografije nije bila Amelijina izgubljena sestra.
Bio je to njegov rođak — dete iz njegove porodice, koje su on i Amelijina majka držali dok su pozirali za tu staru, zaboravljenu fotografiju.
Povezivanje sa ženama koje su proživele sličnu bol
Iako se ispostavilo da Amelijina majka nije bila deo generacije prinudnih usvajanja, Amelijina potraga za istinom spojila ju je sa ženama čije su životne priče bile prožete istom vrstom patnje, srama i tišine. Kroz svoj rad, upoznala je desetine majki koje su, kao mlade i nezaštićene, bile žrtve sistema koji ih je posmatrao kao moralne prekršitelje, a ne kao devojke kojima je potrebna podrška.
Jedna od tih žena bila je Di Šihan, studentkinja veterine iz Sidneja, koja je kao mlada i neudata zatrudnela — što je u tadašnjem društvu bilo gotovo nezamislivo. Njena priča ostavila je dubok trag na Ameliji.
Šokantna priča Di Šihan: Porođaj bez milosti
Di je u trenutku kada je krenula u porođaj radila kod katoličkog lekara. Umesto podrške, doživela je potpunu dehumanizaciju.
Odveo ju je u bolnicu, gde je, prema njenom svedočenju, rodila:
„na sterilnoj, hladnoj, čeličnoj površini“
dok joj je beba bila „otrgnuta iz ruku“ odmah po porođaju.
Amelija prenosi Diine reči i opisuje stravičnu sliku tog trenutka:
„Ostavili su je da krvari, gola, drhteći, potpuno sama na čeličnoj ploči… Onda je ušla osoba iz osoblja i rekla joj: ‘Vaša beba je umrla. Možete ići kući. Potpišite ova otpusna dokumenta. Idite dalje sa svojim životom.’ A ona nije rekla ni jednoj osobi šta se desilo.“
Di je morala sama da ponese težinu tog iskustva, sa tajnom koja ju je pratila četiri decenije.
Četrdeset godina kasnije — e-mail koji menja život
Onda je, posle 40 godina ćutanja, stigao e-mail.
Naslov je glasio:
„Mislim da biste mogli biti moja majka.“
Na dnu poruke bio je priložen i portret njegove ćerke — devojčice sa istom kovrdžavom kosom kakvu ima i Di.
Ono što je Di verovala da su otpusni papiri posle gubitka bebe, zapravo su bili — papiri o usvajanju. Čitav njen život bio je zasnovan na laži koju joj je nametnuo sistem, religija i društveni pritisci.
Diin sin je pronašao majku preko ancestry.com, otkrivajući tako istinu koju je društvo decenijama pokušavalo da izbriše.
Haunting istine i stotine sličnih priča
„Ta priča… bila je zastrašujuća, jezivo tužna, i nažalost — ne retka“, kaže Amelija.
Kroz svoj podkast, čula je stotine priča žena koje su, poput Dii, verovale da su im bebe umrle, bile teško bolesne ili morale da budu predate u sirotište. Tek mnogo godina kasnije, neke su slučajno otkrile da to nije bila istina.
Da su bile žrtve sistema koji je smatrao da mlade, neudate žene nisu podobne da budu majke.
Mit o „srećnom ponovnom susretu“
Međutim, Amelija naglašava da se ne završava svaka priča srećnim ponovnim povezivanjem.
„Ljudi romantizuju susret — zamišljaju kakva će majka biti, kako će izgledati, da li će imati iste osobine“, objašnjava ona. „Ali stvarnost je drugačija. Pokušavaš da razmrsiš 40 godina govorenja da si napušten, odbačen, neželjen… i bez obzira na to kako je usvajanje predstavljeno, suština je ista — to je osećaj napuštanja.“
Ove emocije često ostavljaju jednako duboke rane i na usvojenoj deci i na majkama koje su bile primorane da ih se odreknu.
Epizoda o ukradenim generacijama
Jedna od najtežih epizoda koje je Amelija snimila posvećena je Ukradenoj generaciji — domorodačkoj deci koja su nasilno oduzimana porodicama.
„To je verovatno epizoda zbog koje sam bila najnervoznija“, priznaje. „Stolen Generations zaslužuje svoj sopstveni podkast… pokušati to sažeti u 24 minuta gotovo je nemoguće. Ali smatrala sam da bi bilo pogrešno, možda čak i nepoštovanje, ako joj ne damo pažnju.“
Svest o tim pričama dodatno je oblikovala njeno razumevanje sopstvene majke, trauma i ćutanja koje oblikuje čitave generacije.
Lično razrešenje: razumevanje majke i mir nakon godina pitanja
Za Ameliju, ovo putovanje nije bilo samo istraživanje. To je bila emotivna rekonstrukcija njenog odnosa sa majkom.
„Počela sam da uviđam bol u kojem je zaista bila“, objašnjava. „Počela sam da se osvrćem na neke događaje sa više saosećanja i empatije.“
Ta nova perspektiva omogućila joj je da otpusti ljutnju i gorčinu koja ju je dugo pratila. Danas kaže da se oseća smireno — i da svoj odnos sa ćerkom Harper gradi upravo onako kako je želela da izgleda njen odnos sa majkom.
„Osećam dubok mir.“
