„Ne možeš to da mi uradiš, Milena! Ja sam te podizala sama!“ Majčin glas parao je tišinu dnevne sobe, dok su njene ruke drhtale. Gledala sam je, pokušavajući da pronađem trag one žene koja me je učila da budem jaka, ali sada sam videla samo očaj i nešto što nisam umela da imenujem – možda zavist, možda strah.
„Mama, nije u redu… Ti si mi godinama govorila da nemam oca. Da je nestao, da ga nije briga za mene. A sada, kad sam saznala da mi je ostavio stan, ti tražiš polovinu? Kako možeš?“
Osećala sam kako mi srce lupa u grudima, kao da će svakog časa iskočiti. Stan u centru Beograda – mesto koje nikada nisam videla, a koje mi je sada pripadalo. Otac kog nikada nisam upoznala, ali koji me je ipak zapamtio. I majka koja je sve to vreme ćutala.
„Nisam imala izbora!“ viknula je. „On nas je ostavio! Ostavio mene trudnu, samu! Znaš li ti kako je to? Znaš li koliko sam se borila?“
„Znam, mama. Ali zašto si mi lagala? Zašto si ga izbrisala iz mog života?“
Tišina. Samo zvuk mog disanja i njene suze koje su kapale na sto. Osećala sam kako se zidovi stana skupljaju oko mene, kao da me guše. Sve što sam znala o sebi, o svojoj porodici, odjednom je bilo laž.
Pre samo nedelju dana, advokat me je pozvao. „Gospođice Petrović, vaš otac, Dragan Petrović, preminuo je pre mesec dana. Ostavio vam je stan na Dorćolu.“ Prvo sam mislila da je greška. Moj otac? On ne postoji. Ali papiri su bili tu, testament sa mojim imenom. I tada sam prvi put osetila nešto što nisam znala da postoji – tugu za čovekom kog nikada nisam upoznala.
Majka je sedela naspram mene, lice joj je bilo bledo kao zidovi oko nas. „Znaš li ti koliko sam puta plakala zbog njega? Koliko puta sam želela da ga zaboravim? Zato sam ti govorila da ga nema. Da ne postoji. Htela sam da te zaštitim.“
„Ali nisi me zaštitila, mama. Samo si me ostavila bez pola mene.“
Ustala sam i otišla do prozora. Pogled na sivilo grada bio je isti kao i svaki drugi dan, ali meni se činilo kao da gledam u potpuno novi svet. Svet u kome imam oca – makar samo na papiru.
Sledećih dana nisam mogla da spavam. U glavi su mi odzvanjale majčine reči: „Ja sam te podizala sama! Sve što imaš duguješ meni!“ Ali šta dugujem ocu kog nikada nisam upoznala? Da li je dovoljno što mi je ostavio stan? Da li to briše godine ćutanja?
Otišla sam do stana na Dorćolu. Ključ mi se tresao u ruci dok sam otključavala vrata. Unutra – miris starog nameštaja, prašina na policama, fotografije čoveka kog ne poznajem. Na jednoj slici – on mlad, nasmejan, drži bebu u naručju. Da li sam to ja? Ili neka druga beba kojoj je obećavao ljubav koju meni nije dao?
Na stolu pismo: „Mileni – oprosti mi što nisam bio tu.“ Ruke su mi drhtale dok sam čitala rečenice koje su kasno stigle: „Nisam znao kako da ti priđem. Tvoja majka nije želela da me vidiš. Plašio sam se da ću ti doneti više bola nego radosti. Nadam se da ćeš mi jednog dana oprostiti.“ Suze su mi klizile niz lice.
Vratila sam se kući i zatekla majku kako sedi u mraku.
„Milena… Hoćeš li mi oprostiti?“
„Ne znam, mama. Ne znam ni ko sam više.“ Sela sam pored nje i prvi put posle mnogo godina osetila njenu ruku na svojoj kosi.
„Znaš… Kad si bila mala, svake noći bih te gledala kako spavaš i pitala se da li ćeš mi jednog dana zameriti što nemaš oca. Nisam znala kako drugačije da te zaštitim od bola koji je meni naneo.“ Glas joj je bio tih, slomljen.
„Ali nisi me zaštitila od istine.“
Ćutale smo dugo. Onda je ona rekla ono zbog čega mi se stomak prevrnuo:
„Taj stan… Pola pripada meni. Po zakonu. Ja sam tvoj roditelj, ja imam pravo.“ Pogledala me pravo u oči.
„A po pravdi? Imaš li pravo po pravdi?“
Nije odgovorila.
Sledećih dana advokati su se uključili. Majka je insistirala na svom delu nasledstva – pola stana koji nikada nije videla, od čoveka kog je izbrisala iz naših života. Svi su imali mišljenje: tetka Jelena me zvala i šaputala: „Nemoj joj dati sve… Ali nemoj ni da se svađate zbog para.“ Komšinica Ljiljana je rekla: „Majka ti je sve na svetu! Šta god da uradiš, nemoj joj okrenuti leđa.“
A ja? Ja nisam znala šta osećam. Bes? Tugu? Krivicu?
Jedne noći sanjala sam oca – stoji na pragu stana na Dorćolu i pruža mi ruku. „Oprosti nam svima,“ šapnuo je.
Probudio me zvuk telefona – poruka od majke: „Možemo li da pričamo?“
Sela sam preko puta nje u kuhinji gde smo nekada pile kakao dok napolju veje sneg.
„Milena… Ako ti uzmem pola stana, hoćeš li me voleti manje?“
Pogledala sam je dugo.
„Ne znam, mama. Ali znam da ću te voleti drugačije.“
Danas još ne znam šta ću odlučiti. Da li ću joj dati pola onoga što nikada nije bilo njeno? Da li ću joj oprostiti laži zbog kojih sam odrasla bez oca? Ili ću pokušati da razumem ženu koja me je volela na svoj način?
Možda nema pravog odgovora.
Da li vi mislite da majka ima pravo na polovinu stana koji mi je ostavio otac kog nikada nisam upoznala? Da li krv i zakon znače više od istine i bola koji nosimo?
