"Šta to radiš, Vera?" pitala sam drhteći dok sam gledala kako moja svekrva, sa zategnutim usnama i ledenim pogledom, ubacuje moje stvari u stari, izbledeli kofer.
"Šta radim? Spremam tvoje stvari, Milice. Dosta mi je više tvog bezobrazluka!" odbrusila je, ne podižući pogled sa garderobe koju je nemilosrdno trpala unutra.
Bio je to četvrtak, kasno popodne. Marko je tog jutra otišao na službeni put u Novi Sad. Obećao mi je da će se vratiti za tri dana i da ćemo konačno razgovarati o tome da se preselimo u stan koji smo gledali prošle nedelje. Nisam ni slutila da će njegov odlazak biti okidač za ono što će uslediti.
Živeli smo kod njegove majke jer nismo imali dovoljno novca za svoj stan. Četiri godine pre braka proveli smo u vezi, a poslednje dve pod istim krovom sa Verom. Uvek sam se trudila da budem dobra snaja: kuvala sam, čistila, brinula o svemu. Ali Vera nikada nije bila zadovoljna. Uvek je nalazila zamerke — supa nije dovoljno slana, veš nije dobro opran, Marko je umoran zbog mene.
Tog dana, dok sam pokušavala da joj objasnim da nema pravo da me izbacuje iz kuće koju delim sa njenim sinom, ona je samo nastavila:
"Ti si ovde gost! I to nepoželjan gost! Moj sin zaslužuje bolje. Dok njega nema, ti nemaš šta da tražiš ovde!"
Osetila sam kako mi se suze skupljaju u očima, ali nisam htela da joj dam to zadovoljstvo. Uzela sam telefon i pozvala oca.
"Tata…" glas mi je zadrhtao: "Vera me izbacuje iz kuće."
"Dolazim odmah!" rekao je bez razmišljanja.
Dok sam čekala oca ispred kuće, sa koferom pored nogu i ponosom koji se lomio pod težinom poniženja, Vera je stajala na vratima i gledala me kao uljeza.
"Da si znala da budeš žena, ne bi te moj Marko ostavio samu" dobacila mi je tiho.
Nisam odgovorila. Samo sam gledala u asfalt pod nogama i pokušavala da saberem misli. Da li sam stvarno toliko loša? Da li sam zaslužila ovo?
Otac je stigao za petnaest minuta. Njegovo lice bilo je crveno od besa.
"Sram vas bilo!" viknuo je Veri: "Moja ćerka nije ničija sluškinja!"
Vera se samo nasmejala i zalupila vrata.
Kod kuće me dočekala majka sa suzama u očima i brat koji je ćutke uneo moj kofer u sobu. Te noći nisam spavala. Razmišljala sam o svemu što sam prošla poslednjih godina: o žrtvama koje sam podnela, o tome kako sam pokušavala da budem deo porodice koja me nikada nije prihvatila.
Marko mi se javio tek sledećeg dana.
"Milice, šta se desilo? Mama kaže da si sama otišla!"
"Sama otišla?!" povikala sam kroz suze: "Tvoja majka me izbacila! Spakovala mi stvari i izbacila me napolje!"
"Ne verujem…" tiho je rekao: "Sigurno ste se posvađale…"
"Marko!" prekinula sam ga: "Ili ćeš stati uz mene ili više nema smisla da budemo zajedno!"
Nastupila je tišina. Znao je da govorim istinu, ali nije imao snage da se suprotstavi majci.
Prolazili su dani. Marko se vratio sa puta i došao kod mojih roditelja da razgovara. Bio je zbunjen, slomljen između dve vatre.
"Milice, znaš kakva je moja mama… Ona ne može bez mene… Plaši se da će ostati sama…"
"A ja?" pitala sam ga kroz suze: "Zar ja nisam tvoja porodica?"
Marko je ćutao. Njegova tišina bolela je više od Verinih reči.
Moji roditelji su me podržavali, ali osećala sam se kao teret. Brat mi je jednom rekao:
"Zaslužuješ bolje od toga da te neko gazi."
Ali srce ne bira. Volela sam Marka, ali nisam mogla više da trpim poniženja.
Jednog dana Marko me pozvao na kafu.
"Razgovarao sam sa mamom… Pokušaću da nađem stan… Ali trebaće mi vremena…"
Gledala sam ga i shvatila da ću zauvek biti druga u njegovom životu ako nešto ne promenim.
"Marko, ili ćemo zajedno graditi naš život ili nećemo nikako."
Nije odgovorio odmah. Otišao je zamišljen, a ja sam znala da moram biti jaka zbog sebe.
Dani su prolazili sporo. Svaki put kad bih prošla pored naše stare kuće, srce bi mi preskočilo od bola i besa. Pitala sam se koliko još žena u Srbiji prolazi kroz isto: koliko nas ćuti zbog mira u kući, zbog ljubavi koja nas guši?
Na kraju, Marko je iznajmio mali stan na periferiji grada. Preselili smo se zajedno, daleko od Verinog pogleda i kontrole. Prvih meseci bilo nam je teško: novca nije bilo dovoljno, ali bar smo imali mir.
Vera nas nije posećivala. Povremeno bi Marku slala poruke pune krivice i prebacivanja. Ja sam naučila da živim sa tim bolom, ali i sa ponosom što sam izabrala sebe.
Danas, kad pogledam unazad, pitam se: Da li žena mora da izgubi sve da bi pronašla sebe? Koliko još nas mora proći kroz ovo da bi društvo shvatilo koliko su porodične granice važne?
Da li ste vi nekada morali birati između ljubavi i dostojanstva? Šta biste vi uradili na mom mestu?
