„Zašto opet kasniš, Aleksa? Deca te čekaju satima!“, vikala sam kroz telefon, držeći u drugoj ruci tanjir hladne supe koju je Una odbila da jede. Moj brat je ćutao, a u toj tišini osećala sam težinu svih godina koje je proveo bežeći od odgovornosti. „Imam posla, Majo. Ne možeš da razumeš...“, konačno je promrmljao, ali ja sam već znala šta će se desiti. Uvek isti izgovori, uvek ista praznina.
Nisam planirala da postanem majka tuđoj deci. Nisam čak ni planirala da ostanem u ovom malom gradu, gde svaki komšija zna više o tebi nego ti sama. Ali kada su socijalni radnici pokucali na moja vrata sa Unom i Matijom, nisam mogla da kažem ne. Njihove oči, velike i tamne, gledale su me kao da sam poslednja nada. „Tetka, hoćemo li ostati ovde?“, tiho je upitala Una, dok je Matija stajao iza nje, stisnutih ruku i pogleda uprtog u pod.
Prve noći nisam mogla da spavam. Čula sam njihovo disanje iz druge sobe, svaki šapat i škripu kreveta. Majčine reči su mi odjekivale u glavi: „Porodica je sve što imaš.“ Ali šta ako porodica postane teret? Šta ako brat koga si obožavala kao dete postane stranac koji čak ni ne zna kada mu deca idu u školu?
„Tetka, mogu li danas da ostanem kod kuće?“ pitala me je Una sledećeg jutra, dok sam joj vezivala kosu u rep. Pogledala sam je u oči i videla umor koji ne bi trebalo da postoji kod devetogodišnjaka. „Ne možeš, dušo. Znaš da škola nije kazna. I biću ovde kada se vratiš. Obećavam.“
Matija je bio gori slučaj. Ćutljiv, povučen, često je nestajao iz kuće bez reči. Jednog dana ga nisam mogla pronaći satima. Pretražila sam ceo komšiluk, pitala komšije, zvala Aleksu – naravno, nije se javljao. Našla sam Matiju na starom igralištu iza škole, kako sedi na ljuljašci, gledajući u prazno. „Zašto si otišao?“ upitala sam ga nežno. Slegnuo je ramenima. „Niko me ne traži kod kuće... osim tebe.“
Te reči su me pogodile jače nego što bih želela da priznam. U tom trenutku sam shvatila da više nisam samo tetka koja povremeno donosi poklone za rođendan. Postala sam njihovo sigurno utočište, njihova poslednja nada.
Ali kako da budem dovoljno dobra? Kako da nadoknadim godine zanemarivanja? Svaki dan je bio nova bitka - sa njima, sa samim sobom, sa gradom koji me je podsećao na sve što sam izgubila.
Jedne večeri, Aleksa se pojavio na vratima, pijan i besan. „Šta misliš, da si bolja od mene? Da bolje znaš kako da odgajaš decu?“ vikao je dok su Una i Matija stajali iza mene, drhteći od straha. „Ne mislim ništa, Aleksa. Samo želim da tvoja deca budu srećna.“ Pogledao me je sa prezirom i otišao bez pozdrava.
Posle toga, usledili su dani tišine. Deca su me pitala da li će im otac doći po njih, a ja nisam imala odgovor. Počela sam da sumnjam u sebe – možda nisam bila dovoljno strpljiva, možda nisam mogla da im pružim ono što im je potrebno.
Jednog popodneva, Una mi je donela crtež – nas troje zajedno u bašti koju nikada nismo imale. „Ovo je naša bašta sreće“, rekla je sa osmehom koji mi je slomio srce. Zalepila sam taj crtež na frižider i svaki put kada bih posumnjala u sebe, pogledala bih ga i podsetila se zašto ovo radim.
Ali grad nije zaboravio Aleksu. Komšije su šaputale iza mojih leđa: „Jadna deca... Ko zna šta će im se desiti.“ U prodavnici su me gledali sa mešavinom sažaljenja i osude. Ponekad sam želela da pobegnem – daleko od svega, od prošlosti koja me stalno sustiže.
Jedne noći, Matija mi je prišao dok sam prala sudove. „Tetka, hoćeš li nas ikada ostaviti?“ Zastala sam, spustila peškir i zagrlila ga što sam čvršće mogla. „Nikad, Mato. Nikada te neću ostaviti.“ Osetila sam kako mu se telo opušta u mom zagrljaju i znala sam da sam postupila ispravno.
Ali Aleksa nije odustajao. Jednog dana je došao sa papirima – želeo je decu nazad. Socijalni radnik je sedeo za stolom u mojoj kuhinji i gledao nas oboje: „Gospođo Majo, morate da odlučite – boriti se ili pustiti.“ Pogledala sam Aleksu – oči su mu bile zamućene od alkohola, ali u njima je bilo nešto što nisam videla godinama: strah.
„Aleksa, ako zaista želiš da budeš otac, budi otac svaki dan – ne samo kada ti odgovara.“ Ćutao je, a deca su se zbila oko mene.
Nisam spavala te noći. Razmišljala sam o svemu kroz šta smo prošli – Uninoj tihoj hrabrosti i HMatijinoj potrebi za ljubavlju koju nikada nije dobio od svog oca.
Na kraju sam odlučila da se borim. Ne zbog zlobe prema Aleksi, već zbog dece koja su zaslužila više od nevidljive bašte u kojoj nikada ništa nije raslo.
Danas smo još uvek zajedno – Una, Matija i ja. Naša bašta možda nije savršena, ali svakog dana iznikne novi cvet nade.
Ponekad se pitam: Da li sam učinila dovoljno? Može li ljubav nadoknaditi sve što krvno srodstvo nije dalo? Šta vi mislite – gde se završava odgovornost, a počinje prava porodica?
