„Ona opet dolazi? Filipe, zar ne možeš da kažeš sestri da jednom ostane kod kuće?“ – izašlo je iz mojih usta dok sam gledala kroz prozor, gledajući Anu kako izlazi iz svog starog Renoa sa dve torbe u rukama. Nije čak ni zvonila na vrata, imala je ključ. Uvek ima ključ.
Filip je samo slegnuo ramenima, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. „Ivana, znaš da joj je teško otkako se razvela. Nema nikoga osim nas.“
„Ima prijatelje, ima roditelje, ima život! Samo ne želi da ga živi bez nas!“ – podigla sam glas, osećajući kako mi srce lupa od besa i nemoći. Ana je već bila na vratima, osmeh joj je bio širok, ali oči su joj uvek bile pune neke skrivene tuge ili možda zavisti. Nikada nisam znala šta tačno oseća prema meni.
„Ivanaaa! Donela sam ti one kolačiće koje voliš!“ – viknula je dok je ulazila, kao da je ovo njen stan, njena kuća, njen život. Filip joj je prišao, zagrlio je, a ja sam stajala u kuhinji, osećajući se kao gost u svom domu.
Tako je bilo svakog vikenda. Petkom uveče, Ana bi dolazila, provodila subotu sa nama – zapravo više sa Filipom nego sa mnom – a nedeljom bi odlazila posle ručka. U početku sam pokušavala da budem fina. Slušala sam njene priče o bivšem mužu, o poslu u banci koji je mrzela, o koleginici koja je kukala. Ali posle nekoliko meseci, shvatila sam da njen cilj nije bio da pronađe rešenje za svoje probleme, već da ih stalno prepričava nekome, nama.
„Znaš li koliko mi znači što te imam?“, često bi mi govorila dok smo sedele na balkonu uz kafu. „Ti si mi kao sestra koju nikada nisam imala.“
I ja bih se osmehnula, ali bih u sebi ključala. Nisam bila njena sestra. Bila sam žena njenog brata i želela sam svoj mir. Želela sam vikende za sebe i Filipa, možda putovanje ili samo mirno veče uz film bez njenih komentara i pitanja.
Jedne subote, dok smo svi sedeli za stolom, Ana je počela da priča kako bi bilo lepo kada bismo svi zajedno otišli namore ove godine. „Zamisli kako bi to bilo sjajno! Ivana, znaš kako se kuvaju najbolje riblje čorbe!“
Filip se odmah složio: „Odlična ideja! Ivana, šta kažeš?“
Pogledala sam ga pravo u oči i prvi put jasno rekla: „Ne želim da idem na more sa tobom i tvojom sestrom. Želim da idem samo sa tobom.“
Nastala je tišina. Ana me je pogledala kao da sam joj upravo zabila nož u leđa. Filip je bio zbunjen, a ja sam prvi put osetila olakšanje što sam rekla ono što mislim.
Te večeri Filip i ja smo se posvađali kao nikada do tada.
„Ne možeš tako da se ponašaš prema njoj! Ona nema nikoga!“ – viknuo je.
„A ja? Zar nemam pravo na tebe? Zar naš brak nije važan? Koliko dugo misliš da ću još ovo trpeti?“ – suze su mi se slivale niz lice.
Filip je ćutao. Zaspao je na kauču.
Sledećeg jutra Ana je otišla ranije nego obično. Nije ništa rekla, samo je tiho zatvorila vrata za sobom. U stanu je vladao mir koji nisam osetila godinama.
Ali taj mir nije dugo trajao. Filip je postao hladan prema meni. Počeo je da provodi više vremena napolju ili kod roditelja. Nisam znala da li sam pogrešila što sam konačno rekla istinu ili sam konačno nešto učinila za sebe.
Jedne večeri me je mama pozvala: „Ivana, dete moje, moraš da misliš na sebe. Ako te Filip ne razume, možda i ne želi da razume. Ali ne možeš dozvoliti da te neko gazi u tvojoj kući.“
Te reči su mi odzvanjale u glavi danima.
Ana više nije dolazila svakog vikenda. Povremeno bi slala poruke Filipu ili meni, ali odnos se zauvek promenio. Filip i ja smo morali da ponovo izgradimo poverenje i intimnost koju nam je njegova sestra ukrala tokom godina.
Ponekad se pitam da li sam bila sebična ili sam konačno postavila granice koje su bile neophodne za naš brak. I dalje se borim sa krivicom kada vidim Anu samu na kafi ili kada Filip tiho uzdahne dok gleda stare slike iz detinjstva.
Ali jedno znam: niko ne bi trebalo da bude gost u sopstvenom domu.
