Staša P, Ukrajinka, majka dve devojčice, i dan-danas pamti trenutak koji joj je zauvek promenio život. U julu 1997. godine, krenula je na letovanje, verujući da je to samo još jedno mirno leto na Jadranskoj obali. Tako i Danica godinama odvaja od usta da bi decu odvela na more, pa je doživela da je ljudi zbog toga ismevaju.
Međutim, tog vrelog popodneva, Stašina mlađa ćerka Suzana je nestala sa plaže bez ikakvog traga.
Letovanje koje je postalo noćna mora
Staša je tada imala 35 godina. Sama je podizala ćerke, Sofiju (10) i Suzanu (6), nakon što je ostala udovica. Kao i prethodnih godina, odlučila je da letuje na istom mestu, gde su iznajmljivale mali apartman.
Dan kada je Suzana nestala bio je vedar, more mirno, a na plaži je bilo mnogo porodica. Starija ćerka igrala se u plićaku, dok je Staša iz hlada pratila mlađu ćerku koja je skupljala školjke. U jednom trenutku je samo na trenutak skrenula pogled – i više je nikada nije ugledala.
Panika i potraga bez rezultata
U prvih nekoliko minuta verovala je da se Suzana samo sakrila, kako bi je zadirkivala. Međutim, potraga je ubrzo prerasla u očajničko pretraživanje svake kućice, toaleta i šatora u okolini.
Policija je došla relativno brzo, ali nisu pronađeni nikakvi tragovi – ni Suzanine sandale, ni peškir, ni igračke. U moru nije bilo tela. Proveravali su sve izlaze s plaže, granicu s drugom državom, taksi vozila i autobuske stanice, ali dete je nestalo kao da nikada nije ni bilo tu.
Sumnje na trgovinu ljudima
Kako dani potrage nisu davali nikakve rezultate, policija je otvoreno iznela pretpostavku da je Suzana oteta radi trgovine decom. Devedesete su bile vreme rata, sankcija i haosa u regionu. Granice su bile propusne, a kriminalci organizovani.
Staša je danima davala izjave i prolazila poligraf. Neki su je čak sumnjičili za insceniranje nestanka. Njeni prijatelji i porodica tvrdili su da nikada ne bi napustila dete.
Vreme je prolazilo, a medijska pažnja je jenjavala. Staša je ostala sama sa starijom ćerkom, koja je teško podnela nestanak sestre. Godinama su obe imale noćne more i vraćale se u mesto na moru u nadi da će pronaći neku novu informaciju.
Život u senci bola
Tokom narednih dvadeset godina, Staša se trudila da nastavi s normalnim životom, ali bezuspešno. Godinama je kontaktirala nevladine organizacije koje se bave nestalom decom i slala pisma u inostranstvo. U policijskim dosijeima, Suzana je i dalje vođena kao nestalo lice, ali su nadležni s vremenom sve ređe davali konkretne odgovore.
Sofija je odrasla i zasnovala porodicu, ali je odnos sa majkom ostao obeležen neprestanim osećajem krivice i tuge. Staša je često govorila kako oseća da je Suzana živa, iako joj je okolina savetovala da pokuša da se pomiri s istinom.
Neočekivano pismo iz Francuske
U martu 2018. godine, dvadeset jednu godinu od nestanka, Staši je stiglo pismo iz Francuske. U njemu je bio dokument s grbom zatvora Fleury-Mérogis kraj Pariza i priložena fotografija mlade žene s tamnom kosom i velikim smeđim očima. Zatvorski službenik navodio je da je ona uhapšena zbog pokušaja pljačke luksuzne prodavnice.
Kod žene nije bilo dokumenata. Uhapšena je pod imenom „Sophie P.“ koje je izgovorila na lošem francuskom, a ime majke rekla je: „Staša“. Fotografija koju je priložio gotovo identično je odgovarala licu nestale Suzane, samo odrasle.
Šok i obnova nade
Staša je nekoliko dana pokušavala da dođe do daha. Osećaji su se smenjivali – neverica, šok, strah, nada i ponovo bol. U pratnji advokata i tima za nestalu decu, kontaktirala je francuske vlasti i poslala DNK uzorak.
Tri meseca kasnije stigla je potvrda: DNK analize pokazale su da je žena u francuskom zatvoru zaista njena ćerka.
Istina o izgubljenom detinjstvu
Kad je Suzana – tada već 27-godišnja žena – dala iskaz, ispostavilo se da su je iz morskog gradića odveli dvojica muškaraca koji su je odveli u Italiju. Više godina provela je u lancu trgovine decom. Premeštali su je iz porodice u porodicu, a vremenom je korišćena i za krađu. Nikada nije išla u školu, nije imala zdravstvenu zaštitu niti pravo na sopstveni identitet.
Kad je postala punoletna, sa lažnim dokumentima otišla je u Francusku i pokušala da započne život s partnerom, ali nije uspevala da prekine veze sa ljudima koji su je kontrolisali.
Sličnu priču imala je i Senadina majka i Sarajeva koja je tražila ćerku, pa dobila fotografiju iz javne kuće.
Susret posle dve decenije
Suzana i Staša su se srele u Parizu u julu 2018. Susret je trajao nekoliko sati. Majka je govorila da joj nije važno šta se događalo, samo da je živa.
Francuske vlasti su odlučile da Suzanu ne deportuju odmah, već da joj omoguće psihološku pomoć i legalizaciju boravka. Danas, prema retkim informacijama koje se povremeno pojavljuju u medijima, Suzana živi u Francuskoj pod nadzorom socijalnih službi i polako pokušava da izgradi svoj identitet.
Život posle traume
Staša je po povratku izjavila da je tek tada shvatila koliko je njena ćerka zapravo postala neko drugi – žena kojoj je ukradeno detinjstvo, jezik i prošlost. Ipak, govorila je da je zahvalna što je pronašla, i da će uvek imati otvorena vrata ako odluči da se vrati.
Sofija je takođe putovala u Francusku i rekla da oseća kao da je našla deo sebe.
Staša je u medijima i svojim izjavama apelovala na sve roditelje nestale dece da nikada ne prestanu da traže, koliko god godina prošlo.
"Nisam znala hoću li je sresti živu, niti hoće li me prepoznati. Ali nisam prestala da verujem. Ne postoji ništa što može da ugasi majčinski osećaj da je tvoje dete negde tamo."
Stil / Podgorički Vremeplov
