Svako ima tajne, pa čak i ljudi koji su nam najbliži mogu imati stranu koju ne poznajemo.
To najbolje pokazuje iskustvo Marije koja je u nasledstvo dobila ključ od starog skladišta svog pokojnog oca, nije žurila da ga otvori jer postojala je realna šansa da bi šta god da je unutra moglo da preokrene njeno mišljenje o njemu.
Na kraju, radoznalost je prevladala i pronašla je hrabrost da zaviri. Baš kao što je i očekivala, sadržaj ju je iznenadio. Samo na mnogo prijatniji način nego što je zamišljala.
Njenu ispovest prenosimo u celosti:
"Moj tata je umro pre nešto viđe od dve godine. Nismo bili preterano bliski, on je bio onaj tip oca koji je fizički uvek bio prisutan, ali ne i emocionalno. Bio je tih, vredan čovek i delovalo je kao da nikad ne otkriva celog sebe. Živeo je život sa zadrškom, a takav je bio i prema svojoj porodici.
Kada je preminuo, iza sebe nije ostavio mnogo, stari izlupani auto, neke račune i stari izanđali ključ od skladišta sa porukom: "Mojoj ćerki ostavljam sve iz skladišta, ona će znati zašto".
Mesecima nisam mogla da se nateram da odem do tok skladišta i vidim šta je unutra, iskreno, nisam znala šta da očekujem i plašila sam se šta ću unutra zateći. Ali kada sam se konačno odlučila na taj korak ono što sam otkrila ostavilo me je bez reči!
Celo skladište bilo je dupke puno, svuda oko mene su bile zapečaćene kutije, a kad sam krenulča da ih otvaram jednu po jednu, suze su počele nekontrolisano da mi teku. Svaka od tih kuzija bila je podsetnik na moje detinjstvo, prepuna mojih stvari na koje sam i zaboravila.
Stari školski crteži, rošendanske čestitke, igračke...Bila je jedna kutija na kojoj je pisalo - Marijine omiljene knjige - a unutra su bile beleške o svemu što ja volim. Pronašla sam i malu kutijicu u kojoj je čuvao moje mlečne zube, ali ono što me je razorilo je kada sam ugledala kutiju prepunu neotvorenih pisama.
To su bila pisma koje mi je on pisao i nikada nije poslao, bila su ispunjena redovima izvinjenja, njegovih strahova, detalja iz mog detinjstva koje nije mogao da zaboravi iako o tome nikada nije pričao, tople reči ponosa na ženu koja sam postala i njegove brige što ne ume da iskaže svu ljubav i nežnost koju je osećao prema meni.
Satima sam sedela u tom starom, prašnjavom skladištu i glasno plakala, odrasla sam misleći da mu nije zapravo toliko stalo do mene, nas, porodsice, a sada sam shvatala da mu jke stalo verovatno više od bilo koga drugog, samo nije umeo to da kaže i pokaže.
Sada ga više nema i ne mogu da mu kažem kako se osećam, ali barem znam da je bio tu, prisutan, osluškivao me je i voleo na svoj način."
· Reaguj
