Dom je tamo gde je porodica, međutim ne pruža svaka porodica toplinu doma. Ponekad vam zidovi kuće u kojoj ste odrasli mogu postati hladni i daleki. Ispovest Ivane o iskustvu sa ocem koji je pokušavao da je nauči životu dokaz je da ako u porodici nemaš utočište, onda nemaš ni porodicu:
„Ako misliš da ćeš ovde živeti džabe, varaš se, Ivana! Od danas plaćaš kiriju ili tražiš stan negde drugde!“ Moj otac je stajao na vratima moje sobe, lice tvrdo kao kamen. Bio je dan posle mog osamnaestog rođendana. Još uvek sam osećala miris torte i sveća, ali reči su mi ledile srce. Majka je ćutala u kuhinji, prala sudove, kao da ništa nije čula.
Nisam znala šta da kažem. U školi su mi uvek govorili da je porodica utočište, ali za nas je to bio samo krov nad glavom. Moj otac, Stevan, bio je strog čovek. Radio je na stovarištu u Pančevu, a nakon što nas je majka napustila kada sam imala deset godina, sve je postalo još teže. Sećam se da sam gledala kroz prozor dok je njen autobus nestajao iza krivine. Moj otac nikada nije govorio o njoj. Samo bi rekao: „Svako ima svoj put.“
Kirija za prvi mesec bila je 100 evra. To je bila skoro cela moja plata iz pekare gde sam radila posle škole. „Nauči da budeš odgovorna“, govorio bi mi otac dok je brojao račune. „Niko ti ništa neće dati besplatno.“ Kada sam ga pitao zašto moram sam da plaćam svoju sobu, rekao je: „Više nisi dete. Ovde živimo po pravilima odraslih.“
Prolazile su godine. Upisala sam ekonomiju u Beogradu, ali nisam dobila dom – sve što sam zaradila odlazilo je na kiriju i hranu. Otac mi nikada više nije dao ni dinara. „Tvoj život, tvoja odgovornost“, ponavljao bi. Ponekad bih gledala kako majke mojih prijatelja šalju pakete sa hranom ili im pomažu oko kirije. A ja sam u kesi imala samo nekoliko kifli i jogurt kupljen na rasprodaji.
Jedne zime, kada sam imala dvadeset dve godine, razbolela sam se od upale pluća. Ležala sam u hladnoj sobi, drhteći od groznice. Otac me nije pitao kako sam – samo je ostavio poruku na stolu: „Kirija do petka.“ Tada sam odlučila da odem. Našla sam mali stan sa koleginicom Anom. Bilo je tesno i bučno, ali bar sam mogla slobodno da dišem.
Godinama nisam razgovarala sa ocem osim kada bi me zvao zbog novca. „Treba mi za lekove“, rekao bi kratko. Slala bih koliko god sam mogla, ali nikada nije bilo reči zahvalnosti. Samo tišina ili žalbe: „Sada si gradska devojka, zaboravila si ko te je odgajio.“
Pre nekoliko meseci, zazvonio mi je telefon kasno popodne. Bio je to moj brat Darko, koga nisam videla godinama otkako se preselio da živi sa majkom u Novom Sadu.
„Ivana, tata je loše. Izgubio je posao, nema ni novca da plati račune. Kaže da si mu ti jedina nada.“
Osetila sam kako mi srce tone. Sećanja su se vratila – hladne zime, prazni tanjiri, otac kako broji moj novac dok sam ja gladovala. Ali ipak… on je bio moj otac.
Otišla sam da ga vidim sledećeg vikenda. Kuća je bila još hladnija nego pre, zidovi su se ljuštili, miris vlage i starosti svuda oko mene. Moj otac je sedeo za stolom, pogrbljen i mali kao da se smanjio od života.
„Ivana... znaš da nisam imao izbora“, rekao je tiho kada sam sela preko puta njega.
„Imao si izbor, tata“, odgovorila sam, drhteći od besa i tuge. „Mogao si biti otac, a ne gazda u svojoj kući.“
Pogledao me je očima punim umora i žaljenja.
„Nisam znao bolje... Moj otac je uradio isto meni. Mislio sam da te učim o životu...“
Suze su mi navrle na oči. „Jesi li ikada razmišljao o tome kako se osećam? Jesi li ikada pitao da li mi treba zagrljaj ili reč podrške?“
Dugo smo ćutali.
„Znam da očekuješ da te sada izdržavam“, konačno sam rekla. „Ali sam naučila da živim sama jer si me ti naterao na to. Ne znam da li mogu ponovo biti deo ove porodice...“
Moj otac je spustio glavu.
„Možda nisam zaslužio tvoju pomoć... ali nemam nikoga osim tebe.“
Sve se u meni lomilo – bes, tuga, sažaljenje i ljubav koju nisam želela da priznam.
Nisam mogla da spavam tih dana. Razmišljala sam o svemu kroz šta smo prošli – kako su nam roditelji često ponavljali da deca treba da budu zahvalna što imaju krov nad glavom, kao da ljubav nije osnovna potreba već privilegija.
Razgovarala sam sa Anom o svemu.
„Znaš“, rekla mi je jednom dok smo pile kafu na balkonu, „u našoj zemlji se od dece uvek očekuje da roditeljima vrate sve što im je dato – čak i ako je to samo krov nad glavom i činija supe. Ali gde su granice? Kada se dužnost završava, a počinje eksploatacija?“
Nisam znala odgovor.
Na kraju sam odlučila da pomognem ocu – ali pod svojim uslovima. Plaćaću mu komunalije dok ne nađe posao ili ne ode u starački dom. Ali više mu neću dozvoliti da me ucenjuje krivicom ili prošlošću.
Kada sam mu to rekla, samo je klimnuo glavom.
„Možda ćeš jednog dana razumeti zašto sam bio ovakav...“ šapnuo je.
Možda hoću, možda neću.
Ali znam jedno: porodica nije samo krov nad glavom ili novac na stolu – porodica su reči podrške, zagrljaji kada ti je najteže i osećaj pripadnosti.
Ponekad se pitam – koliko nas još uvek živi sa osećajem duga prema roditeljima? I gde se završava naša odgovornost prema njima, a počinje naša odgovornost prema sebi?
