Od sina i snaje sam naučila najvažniju lekciju u životu: Dok mi se muž smeje, ćerka ne sme u oči da me pogleda

Dirljivu ispovest Vesne iz Trstenika koja je od snaje iz Beograda naučila najvažniju lekciju prenosio vam u celosti:

Prvi put kada su se Marko i Lana okupili za Božić, bila sam presrećna. Konačno je pronašao nekoga ko ga voli i razume. Ali već prvog dana sam shvatila da će biti drugačije. Lana je došla sa osmehom, donela kolač i odmah pitala gde može da opere ruke. Kada sam joj ponudio kafu, rekla je: „Hajde da je napravimo zajedno!“ Pomislila sam – pa, možda je samo ljubazna.

Ali onda su počele sitnice. Marko bi ustajao od stola da pomogne deci. Lana bi ga zamolila da donese vodu ili iznese smeće. Jednom sam ga zatekao kako usisava dnevnu sobu dok je ona slagala veš. „Sine, šta radiš?“ pitala sam ga tiho, da Lana ne bi čula. „Pomažem ženi, mami. Tako smo se dogovorili.“ Osetio sam kako mi je srce preskočilo – ponos ili sramota? Nisam znala.

Sve je kulminiralo prošlog Božića kada smo bili svi zajedno – ja, moj muž Ivica, Ana sa mužem i decom, Marko i Lana. Posle ručka, Ana i ja smo automatski počele da skupljamo tanjire. Lana je pogledala Marka i rekla: „Hajde, dušo, ti pokupi čaše.“ Ana me je pogledala ispod oka, a Ivica je tiho promrmljao: „Šta će komšije reći ako ovo vide?“

Uveče sam sela sa mužem u dnevnu sobu. „Ivice, šta ćemo povodom ovoga? Nije normalno da muškarac pere sudove pred ženom!“ Samo je slegnuo ramenima: „Vesna, vremena se menjaju. Neka rade šta im je volja.“

Ali nije me baš bilo briga. Počela sam da primećujem kako Ana postaje nervozna kad god bi Lana nešto predložila. Jednom ju je čak pitala: „A u Beogradu, da li svi muževi peru prozore?“ Lana se nasmejala: „Ne svi, ali tata i brat pomažu mami. Navikli smo na to.“ Ana je prevrnula očima.

Jedne večeri, dok su deca spavala, sela sam sa Lanom na balkon. „Lana, mogu li te nešto pitati?“ tiho sam upitala. Ona me je iskreno pogledala: „Naravno, Vesna.“

„Zar te nije sramota što Marko radi ženske poslove?“ To nije običaj ovde.

Lana se tužno osmehnula: „Vesna, znam da je ovde drugačije. Ali meni nije važno ko šta radi – važno mi je da smo zajedno i da se poštujemo. Marko nije ništa manje muškarac zato što mi pomaže. U stvari, volim ga još više zbog toga.“

Te noći nisam mogla da spavam. Razmišljala sam o svemu što sam naučila od majke – kako su žene uvek sve nosile na leđima, a muškarci su sedeli sa strane. Sećala sam se koliko puta sam bila iscrpljena posle proslave ili praznika, a niko me nije ni pitao da li mi treba pomoć.

Narednih dana počela sam više da posmatram Marka i Lanu. Videla sam ih kako zajedno kuvaju večeru, kako Marko bez reči uzima usisivač ili menja pelenu maloj Emi. Videla sam ih i kako se smeju dok zajedno peru sudove, prskajući se vodom kao deca.

Jednog dana je moja komšinica Jasmina došla na kafu. „Vesna, čula sam da tvoja snaja tera tvog sina da pere prozore! Šta će svet reći?“ Osetila sam kako u meni raste bes – ali ne prema Lani ili Marku, već prema sebi što mi je toliko stalo do toga šta će drugi reći.

Te večeri sam sela za sto sa celom porodicom. Pogledala sam svoju decu i unuke i rekla: „Znate šta? Od danas svi peremo sudove zajedno! U ovoj kući više nema ženskih i muških poslova!“ Svi su me gledali u čudu – Ana je pocrvenela, Ivica se nasmejao, a Marko i Lana su me zagrlili.

Nije bilo lako naviknuti se na promene. Bilo je dana kada bih automatski ustala i počela sve sama da radim. Ali svaki put kada bih videla Marka kako pomaže Lani ili unuke kako zajedno sređuju igračke, srce bi mi bilo puno.

Danas znam – nije važno ko pere sudove ili usisava stan. Važno je da se volimo i poštujemo. Možda nisam savršena svekrva ili majka, ali učim svakog dana.

Stil/ Život priča