Ljubav nema cenu, ali da li zbog novca ona može izbledeti? Iskustvo jedne zagrebčanke dokaz je da bogatstvo menja svest pa može i uništiti bračnu zajednicu, njenu ispovest prenosimo vam u celosti:
"Ako ja već zarađujem više, ne vidim zašto bih još prao suđe ili išao u kupovinu. To je tvoj deo!» Ivanove reči odzvanjale su kuhinjom kao hladan tuš. Stajala sam pored sudopere, ruke mokre od sapunice, a srce mi se stezalo. Nije ovo prvi put da smo se posvađali oko svakodnevnih obaveza, ali prvi put je izgovorio ono što sam potajno osećala već mesecima – da naš brak više nije partnerstvo, nego neka vrsta ugovora.
Sećam se dana kad smo se upoznali na fakultetu u Zagrebu. Ivan je bio duhovit, pažljiv, uvek spreman pomoći. Zajedno smo sanjali o budućnosti, o maloj kući u predgrađu, deci koja trče po dvorištu, vikendima kod njegovih roditelja u Osijeku i mojih u Sarajevu. Prvih nekoliko godina braka bile su baš takve – pune smeha, zajedničkih večera i sitnih pažnji. Onda je Ivan dobio posao u jednoj velikoj IT firmi. Počeo je raditi duže, donositi kući više novca nego što sam ja mogla sanjati kao učiteljica u osnovnoj školi.
Isprva sam bila ponosna na njega. Zajedno smo kupili stan u Novom Zagrebu, otplatili auto, mogli smo priuštiti letovanje na Jadranu i skijanje na Jahorini. Ali kako su rasli njegovi prihodi, tako je rasla i njegova distanca prema meni. Počeo je kasniti kući, večere su postale tihe, a razgovori svedeni na minimum.
Jedne večeri, dok sam slagala veš u dečjoj sobi, čula sam Ivana kako razgovara s prijateljem na telefon. «Ma znaš kako je, ona radi svoje, ja svoje… Ja sam taj koji donosi lovu kući, pa neću valjda još i usisavati!» Osetila sam kako mi suze naviru na oči. Zar sam postala samo još jedna stavka na njegovom popisu obaveza?
Pokušala sam razgovarati s njim. «Ivane, osećam se kao da više nismo tim. Sve je na meni – deca, kuća, ručak… Ti samo radiš i očekuješ da sve drugo bude gotovo kad dođeš kući.» Podigao je obrve i slegnuo ramenima: «Pa ti si htela raditi u školi. Ja sam mogao tražiti da ostaneš doma, ali nisi htela. Sad kad ja zarađujem više, normalno je da ti preuzmeš više oko kuće.»
Nisam znala šta reći. U mojoj porodici u Sarajevu mama i tata su uviek sve delili – i kad je tata ostao bez posla, mama nije prestala tražiti njegovo mišljenje ili ga terati da pere sudove. Kod Ivanovih je bilo drugačije – njegova mama je sve radila sama, a otac bi samo sedeo pred televizorom.
Počela sam se povlačiti u sebe. Deca su primetila napetost. Naša ćerka Lana me jednom pitala: «Mama, zašto ti i tata više ne pričate?» Nisam imala odgovor. Počela sam izbegavati zajedničke večere, radije bih ostala duže u školi ili otišla kod prijateljice Mirele na kafu.
Jednog petka navečer, dok su deca spavala, skupila sam hrabrost i rekla Ivanu: «Ne mogu više ovako. Osećam se kao sluškinja u vlastitoj kući. Ako ti misliš da novac znači da ne moraš ništa drugo raditi, onda možda trebamo razmisliti o svemu ovome.» Pogledao me hladno: «Ako ti nije dobro, znaš gde su vrata. Ja mogu sam sve platiti.»
Te noći nisam spavala. Razmišljala sam o svemu što smo prošli – o danima kad smo zajedno birali pločice za kupaonicu, o prvoj Laničinoj predstavi u vrtiću kad smo oboje plakali od ponosa… Gde je nestala ta bliskost? Je li moguće da nas je novac toliko udaljio?
Sledećih dana pokušavala sam pronaći podršku kod prijateljica. Mirela mi je rekla: «Ma pusti ga, svi muškarci su takvi kad počnu dobro zarađivati.» Ali nisam htela verovati da je to sudbina svih žena na Balkanu – da moramo ćuteti i trpeti samo zato što naši muževi donose više novca kući.
Jedne subote odlučila sam otići kod svojih roditelja u Sarajevo s decom. Ivan nije ni pitao zašto odlazim ni kada ću se vratiti. Kod mame sam prvi put nakon dugo vremena osetila mir. Sela sam s njom u kuhinju i ispričala joj sve.
«Znaš, kćeri,» rekla mi je tiho, «tvoj otac i ja smo prošli kroz svašta. Ali nikad nismo dozvolili da nas novac podeli. Ako nema poštovanja i ljubavi, nema ni braka.» Te reči su mi odzvanjale u glavi celi vikend.
Kad sam se vratila u Zagreb, Ivan me dočekao s istim hladnim pogledom. Deca su potrčala njemu u zagrljaj, a ja sam osetila kako između nas stoji nevidljiv zid.
Nekoliko dana kasnije stigla mi je poruka od njega: «Možda bi trebali razmisliti o razvodu ako ti ovako ne odgovara.» Srce mi se slomilo, ali istovremeno sam osetila olakšanje – barem je napokon izgovorio ono čega smo se oboje bojali."
Stil / Životne priče
