Mnogi ljudi koji su odrasli uz emocionalno nezrele, narcisoidne i manipulativne roditelje nose sa sobom nevidljive rane, koje ne zaceljuju s godinama, već se često produbljuju. U nastavku ti prenosim tekst inspirisan pričom jednog momka koji je na Reditu podeili svoju ispovest, koji obuhvata glavne probleme, posledice i refleksije o roditeljstvu, samopouzdanju i ličnom oporavku:
Odrastane sa toksičnom majkom
Postoje roditelji koji će za svaku peticu reći: "Dobro, ali koliko su drugi dobili?" Umesto da budu vetar u leđa, oni su oluja koja stalno duva u suprotnom pravcu. Umesto da pružaju sigurnost, oni su izvor napetosti. Umesto da grade samopouzdanje – oni ga sistematski ruše.
Priča o emocionalno nezreloj i narcisoidnoj majci, koja i nakon pedesete godine nije naučila da voli bezuslovno, nije usamljena. Takve osobe su često duboko nesigurne, ali to nikada ne priznaju. Umesto toga, svoju nesigurnost maskiraju kroz kritiku, potcenjivanje i kontrolu nad drugima – posebno nad sopstvenom decom.
Detinjstvo obeleženo konstantnim upoređivanjem
Kada dete svaku svoju pobedu dočeka uz pitanje: „A šta su drugi uradili?“, ono ne nauči da bude ponosno na sebe. Nauči da se upoređuje. Nauči da njegovo „dovoljno“ nikada nije dovoljno. I dok su neki roditelji podrška, tvoje detinjstvo bilo je dvorana sa sudijom koji ti ne priznaje nijednu pobedu.
Od osnovne škole, preko srednje i fakulteta – trud je postojao, rezultati su stizali, ali priznanje nikada. I što je najgore, umesto da se uz tvoj rast povuče i ponos, rasla je sumnja. Majka nije prestajala da predviđa propast: „Ima da padneš godinu“, „Ima da se ispišeš“, „Nemaš devojku“, „Ništa ti neće uspeti.“ Reči koje bi trebalo da dolaze iz podrške, dolazile su iz straha i kontrole.
Praznici bez radosti
Božić, Nova godina, porodična slavlja – za mnoge su to dani topline i okupljanja. Za tebe, oni su podsetnik na prazninu, na osmeh koji nisi dobio, na poklon koji nije bio pažnja već obaveza. Nije teško razumeti zašto te praznici pogađaju: nisu to dani, to su rane koje se iznova otvaraju jer nisu nikada bile zalečene.
Kako postati bolji roditelj od svojih roditelja
Možda nisi imao detinjstvo puno ljubavi. Možda nisi imao zagrljaj kada si ga najviše želeo. Ali ono što te čini drugačijim je – svesnost. Svestan si boli. Svestan si kako ne treba. I tu počinje tvoja snaga.
Za razliku od tvoje majke, ti ne poričeš svoje slabosti. Ne bežiš od toga da osvestiš koliko je njeno ponašanje uticalo na tvoj život. Znaš da bi detetu pružio sve ono što ti nisi imao: razumevanje, sigurnost, veru u njega.
I to je već pobeda. Nisi postao ono što si preživeo. Nisi preneo lanac tuge na sledeću generaciju. Prekinuo si ga.
Razumevanje, ali ne i opravdanje
Kapiraš i njen deo priče – roditelji koji su je emotivno zanemarivali, otac koji je bio „kao kolac“. Ali to što je ona doživela, ne opravdava ono što je prenela na tebe. Suština zrelosti je da prepoznamo obrasce koje smo nasledili – i da ih ne ponavljamo. Ti si to uspeo.
Ne moraš je mrzeti, ali ne moraš ni pravdati njeno ponašanje. Nije tvoja odgovornost da lečiš nju. Tvoja je samo da zaceliš sebe.
Nevidljive rane detinjstva ostavlja toksična majka
Nevidljive rane detinjstva ostavljaju najdublje ožiljke. Ipak, najjači ljudi nisu oni koji nisu padali – već oni koji su naučili da ustanu, i da ne prenesu tu bol dalje.
Možda te tvoja majka nikada neće razumeti. Možda neće priznati ni jednu svoju grešku. Ali ti ne moraš ostati u krugu bola. Imaš pravo na sreću. Imaš pravo da tvoja petica vredi. Imaš pravo na život u kojem ne dokazuješ svoju vrednost – već je jednostavno živiš.
I to je ono što te čini jačim od prošlosti.
Stil/Reddit
