Vaspitanje pre 40 godina je bilo strogo i zdravo: Jedeš šta ti se da - nije hotel i "nemoj da mi se obraćaš tim tonom“ rečenica kojom se završava svaka rasprava

U vreme bivše Jugoslavije, odrastanje je nosilo sasvim drugačija pravila i vrednosti nego danas. Vaspitanje dece bilo je strogo, ali se smatralo zdravim temeljem za formiranje karaktera, radnih navika i poštovanja autoriteta. Dete nije bilo „mali kralj“ u porodici – ono je znalo gde mu je mesto, a roditeljska reč bila je poslednja i neprikosnovena.

"Jedeš šta ima – nije hotel"

U većini domaćinstava nije bilo biranja hrane. Na tanjiru se nalazilo ono što se skuva, a detetova dužnost bila je da to pojede – sve, do poslednjeg zalogaja. Ako bi dete reklo da nešto ne voli, usledio bi odgovor: „To nije razlog da ne jedeš“ ili „Dok se to ne pojede, nema ustajanja od stola“. Roditelji su verovali da razmaženost oko hrane vodi u neposlušnost i nerazumevanje realnog života.

Nema sedenja skrštenih ruku

U gradovima širom Jugoslavije deca su, uprkos lakšem pristupu školama, trgovinama i prevozu, odrastala sa jasnim osećajem dužnosti. Nije bilo „ne mogu“ ni „neću“ – svako dete je imalo svoje obaveze, koje su se poštovale podjednako kao i školski raspored.

Posle škole, nije bilo ležanja uz televizor, jer se znalo – mama kuva, tata popravlja nešto, a ti brišeš prašinu, usisavaš, ideš u prodavnicu sa spiskom u džepu i cegerom u ruci. Neki su posle nastave odlazili u samoposlugu po mleko „u kesi“, stajali u redu za hleb ili nosili staklene flaše na povraćaj.

U porodicama sa više dece, najstariji su brinuli o mlađima – izveli ih napolje, nahranili, pomogli im oko domaćeg. Znalo se da su roditelji na poslu do kasno, pa su deca već od malih nogu razvijala osećaj samostalnosti i odgovornosti.

Zajednička dvorišta i gradska igrališta bila su prepuna dece koja su se igrala do večeri, ali su svi znali – kad se upale ulična svetla, vreme je da se ide kući. Nije bilo mobilnih telefona, već si morao da znaš da se javiš iz govornice ili da dođeš tačno u dogovoreno vreme. Ako zakasniš – sledi ozbiljan razgovor ili kazna.

Znalo se kako se priča s odraslima, kada se ustaje u autobusu, kako se čuva novac koji ti daju za užinu. Cenili su to što imaju. I možda nisu nosili poslednju modu, ali su nosili čistu odeću i znali da se ona ne baca posle jednog nošenja.

Batina nije iz raja izašla – ali je bila deo vaspitanja

Iako danas osporavano, telesno kažnjavanje u to vreme nije bilo retkost. Šamar, vaspitna batina ili „zavrtanje uva“ bili su smatrani legitimnim sredstvima da se dete „dovede u red“. Malo je ko zbog toga dizao glas – smatralo se da je to deo stroge, ali dobronamerne discipline. Niko nije zvao centar za socijalni rad, a komšije nisu osuđivale, već su često podržavale takav pristup.

Poštovanje starijih – bez pogovora

U vremenu bivše Jugoslavije, deca su od najranijih dana učena da poštuju starije – i to nije bila stvar izbora, već osnovno pravilo kućnog i društvenog ponašanja. Na ulici, u autobusu, na pijaci ili u redu ispred prodavnice – kada bi dete videlo stariju osobu, automatski bi ustalo, reklo „izvolite“, pomoglo da se prenese torba ili da se pređe ulica. Obraćanje sa „vi“ bilo je obavezno, a bilo kakav vid nepristojnosti prema starijem smatran je sramotom za celu porodicu.

U kući se znalo – baka i deda imaju poslednju reč, i to se ne preispituje. Njihova životna mudrost i iskustvo poštovani su bez pogovora, a ono što oni kažu imalo je istu težinu kao i reč roditelja. Odrasli su uopšte imali prirodni autoritet koji nije dolazio iz straha, već iz duboko ukorenjenog osećaja dužnosti i poštovanja.

U školi je odnos prema nastavnicima bio gotovo svečan. Kad bi nastavnik ušao u učionicu, cela klupa bi ustala. Učitelj i nastavik nisu bili samo prenosioci formalnog znanja - oni su bili moralne figure, uzori, gotovo na istom nivou sa roditeljima. Deca su ih slušala, poštovala, a često i volela kao članove svoje porodice.

 Najvažnije – roditelji i nastavnici su bili na istoj strani. Nije bilo današnjih situacija u kojima roditelj dolazi u školu da brani dete i „ispravlja“ nastavnika. Ako bi dete napravilo problem, u školi bi dobilo ukor, a kod kuće bi ga sačekala još stroža reč roditelja. Vaspitanje je bilo zajednička misija porodice i škole – ako jedno ne funkcioniše, drugo je pomagalo, ali uvek uz međusobno poverenje i autoritet.

Danas, nažalost, često svedočimo potpuno obrnutim situacijama. Nastavnici su dovedeni u poziciju da moraju da se brane od roditelja, autoritet se često gubi pred ekranima mobilnih telefona, a deca sve češće odrastaju u uverenju da su uvek u pravu. Nekadašnje poštovanje kao društvena vrednost sve više bledi, i zato se mnogi sa setom sećaju vremena kada je bilo sasvim normalno reći „dobar dan“ svakoj starijoj osobi na ulici, ustati u autobusu bez da te iko opomene, i stideti se ako te nastavnik opomene – ne zato što ćeš biti kažnjen, već zato što znaš da si pogrešio.

Takvo vreme možda jeste bilo strože, ali je bilo jasno, pravedno i – pošteno.

Manje zabave, više stvarnosti

Detinjstvo bez telefona, TikToka i pametnih uređaja bilo je ispunjeno fizičkom aktivnošću, igrom na ulici, ali i stalnim podsećanjem na to da se mora biti koristan. Nije bilo moderne psihologije u svakodnevnom vaspitanju – vladala je logika „kad odrasteš, razumećeš“. Emocije se nisu mnogo analizirale, a deca su rano učila da se ne sve vrti oko njih.

Sećanja i anegdote iz detinjstva u Jugoslaviji

„Kad tata kaže – gotovo“

Mnogi pamte kako je u kući vladalo nepisano pravilo: kad otac pogleda, znaš šta ti je činiti. Jedan muškarac iz Kragujevca se priseća:

„Sedim ja za stolom, neću da jedem pasulj jer mi se ne sviđa, gunđam. Ćale ne govori ništa, samo pogleda preko novina. Taj pogled... E, taj pogled te podigne iz stolice i natera da pojedeš i ono što nisi ni znao da voliš. Nema galame, nema batina – samo pogled.“

„Nema ‘neću’ – ima ‘odmah’“

Jedna žena iz okoline Leskovca priča kako je sa 10 godina čuvala krave, jer je majka rekla da tako treba:

„Zamisli dete danas da pošalješ da pazi krave? Zovu socijalnu! A mene su pustili sa dve vekne hleba, flašom vode i rekli: ‘Vidi da ti ne zalutaju.’ Vratila sam se uveče umorna, ali niko nije pitao jesam li gladna – znalo se: prvo stavi drva za sutra, pa onda večeraš.“

„Sladoled se jeo kad se zasluži“

Jedan čovek iz Novog Sada priseća se da su se nagrade dobijale isključivo ako se za njih nešto uradilo:

„Ako hoćeš sladoled, moraš da okopaš red luka ili da opereš bicikl tati. Nije bilo da ti nešto pripada samo zato što si dobar. Biti dobar se podrazumevalo – za nagradu moraš i da se potrudiš.“

 „Ne smeš ni da uzdahneš kad odrasli pričaju“

Mnoga deca znala su da se ne mešaju kad stariji razgovaraju - to je bilo sveto pismo. Jedna baka iz Niša kaže:

„Sediš u ćošku i ćutiš kao da te nema. Ako se slučajno nakašlješ, mama te pogleda tako da ti se srce sledi. Danas deca prekidaju, viču, nameću se – mi smo čekali da nas neko pogleda pa da znamo da smemo nešto da kažemo.“

„I za školu se išlo bez pogovora“

Ako si bolestan, to je bila ozbiljna stvar, ali kašalj, kijavica ili mala temperatura nisu bili izgovor za ostanak kod kuće. Jedna učiteljica iz tog vremena se seća:

„Deca su dolazila u školu i kad su imali temperaturu, jer se znalo da je obrazovanje važno. Danas roditelji odmah zovu i otkazuju sve ako dete kaže da ga boli prst.“

(Lana Vidović)