Nikada nisam mislila da ću jednog dana prestati da pričam sa svojom majkom. Ceo život sam verovala da je ljubav majke prema deci bezuslovna, jednaka i pravedna. Ali stvarnost me je ošamarila jače nego što sam mogla da zamislim.
Moj brat i ja odrasli smo u istoj kući, sa istim pravilima, istom majkom. Voleli smo je oboje, i verovali da nas voli podjednako. Ali s godinama je postalo jasno – za nju je on dete koje se "računa", a ja sam "tuđa kuća".
To mi je konačno rekla u lice, kada sam je pitala zašto je mojoj ćerki, kada smo je krstili, kupila samo jednu običnu čokoladu, dok je bratovom detetu donela zlato, lančić i narukvicu, čak i ugravirani medaljon. Ne zbog novca, ne zbog poklona – nego zbog poruke. Jer pokloni nose poruke, hteli mi to ili ne.
Pitala sam je, bez osude, ali s tugom u glasu:
"Mama, zar ne vidiš koliko je to nepravedno? Zar ti moja ćerka nije isto unuka kao i bratovo dete?"
A ona je samo slegla ramenima i rekla:
"Otkad si se udala, ti si tuđa kuća."
Te reči su me presekle kao nož. U njenim očima, moj život, moja porodica, moja deca – sve to više nije "njeno".
Kao da sam se udajom automatski ispisala iz porodice. Kao da se ljubav i pripadnost brišu kada žena ode iz očeve kuće.
Ne radi se o zlatu, ni o poklonima, nego o osećaju odbačenosti. O poruci koju moja ćerka, iako još mala, jednog dana neće moći da ne primeti: da je jedna baka obasula poklonima drugog unuka, a za nju imala samo čokoladu. A kad je jednom upita "zašto?", šta da joj kažem? Da baka misli da je ona "manje važna"?
Nisam tražila zlato, već poštovanje. Ravnotežu. Ljubav. Ili bar da moja majka sakrije svoje razlike, ako ih već oseća. Da ne stvara jaz među unucima. Da ne deli decu na "našu" i "tuđu".
Zato sam prekinula kontakt. Teško, bolno, ali potrebno. Jer ako ćutim, to znači da pristajem. A ja ne mogu pristati na to da se moje dete smatra manje vrednim samo zato što sam ja ćerka, a ne sin. Ne želim da moja ćerka raste misleći da mora da ćuti da bi bila voljena. Ili da mora da bude nečija "kuća" da bi imala prava.
Ne znam hoće li mi ikada oprostiti. Možda neće ni razumeti. Ali ja sam izabrala da zaštitim svoje dete – i sebe – od nepravde koja se prenosi iz generacije u generaciju, kao nasledstvo koje niko ne želi.
