Igor je pokušavao da pomeri prste - uzalud. Čitavo njegovo telo kao da je bilo okovano kamenom. Ni najmanjeg pokreta. Gde je on? Šta se desilo? Činilo se da mu je pamćenje izbrisano, unutra je bila praznina, odjeci slika, poput krhotina ogledala. Pokušao je da uhvati barem neku misao, da izroni iz zaborava, ali mu je um odmah ponovo pao u tamu.
Kako se svest počela vraćati, sećanja su dolazila u fragmentima: oštar udarac, tresak metala, zaslepljujuća svetlost farova i prodorni bol - pre nego što je sve nestalo u ponoru. Sećao se... nesreće. Vozio se kući s posla, noćni autoput, farovi drugog automobila koji su jurili prema njemu, i to je bilo to - bljesak, šok, neuspeh. Dakle, preživeo je. Ali šta se desilo sa vozačem drugog automobila ostalo je misterija.
Na intenzivnoj nezi, ležao je nepomično, kao u zamrznutoj kapsuli. U početku je oko njega vladala samo tišina. Zatim su se čuli zvuci - prigušeni, kao kroz debeli sloj vode. Jedan glas je odmah prepoznao - Marinu. Svoju ženu. Razgovarala je telefonom. U njenom glasu - napetost, anksiozna uzdržanost, jedva prikriveni strah.
— Za sada je sve isto... Lekari kažu da postoji šansa. Možda nije najveća, ali postoji...
Hteo je nekako da odgovori, da pokaže da je u blizini, da može da čuje. Sve što je izašlo bio je jedva primetan trzaj kapka.
Prošlo je još nekoliko dana. Njegova svest se razbistrila. Njegove misli više nisu klizile u praznini, više se nisu zapletale u tami. Marina je ušla u sobu. Prepoznao je njene korake, prepoznao njen glas. Ali ovog puta više nije bilo iste mekoće u njenom govoru. Ponovo je razgovarala sa nekim telefonom. I njen glas je zvučao drugačije - kao da donosi važnu, gotovo sudbonosnu odluku.
- Pa, nemoj tako da kažeš... Sve bi moglo da se reši samo od sebe. Ako on... pa, ako ne izađe, sve će pripasti meni po zakonu. Niko se neće raspravljati - ja sam žena, sve je formalizovano kako treba.
Posle pauze, jedva čujno ali jasno, dodala je:
- Ovo je najlakši način. Ali onda moram da živim sa tim. I moja savest...
Spustila je telefon i prišla bliže. Sela je pored kreveta. Očigledno, nije slutila da Igor već može da čuje svaku njenu reč. Nagnuvši se prema njemu, progovorila je tiho, gotovo s ljubavlju, sa nekom vrstom gorčine:
- Ne možeš ni da zamisliš koliko sam iscrpljena. Sve u meni je izgorelo do temelja. A ti... ti si verovatno negde tamo, u drugom svetu - gde ne boli, nije teško, gde je sve jednostavno i mirno. A ja... ja sam ovde, na zemlji. Hodam u krugovima. Dan za danom. Čuješ li me, Igore? Barem malo?
Zagledala se u njegovo lice, kao da traži odgovor u njegovim zenicama.
- Ne... naravno, ne možeš me čuti. Ipak... reći ću ti. Barem jednom. To će biti naša tajna. Da si svestan, nikada se ne bih usudila. Ali sada... moram to da kažem. Teško mi je.
Igor je osetio kako mu srce divlje lupa, kao da pokušava da probije grudni koš. Jedva je suzdržao unutrašnji vrisak.
Posle kratke tišine, Marina je nastavila, glas joj je postajao dublji, gotovo šaputajući:
— Sećaš li se te večeri? Samog početka. Vrućeg jula. Slanog povetarca. Stajala sam na obali i gledala kako sunce tone u vodu. Tako usredsređena, kao da razmišljam o nečemu važnom. Prišao si mi, tiho. Dugo se nisam okretala. A onda… rekao si nešto lepo. Poetski. Šetali smo do samo u noi. Rekap si da si došao sa bratom i roditeljima, samo da se opustiš.
Teško je izdahnula Marina, pa nastavila:
- Ali, Igore... znala sam to i pre nego što si progovorio. Nisam slučajno otišla tamo. Tražila sam Denisa. Tvog brata. Mi... imali smo nešto dugo vremena. A ti si se slučajno našao u blizini. Nakon što si otišao, krenula sam za njim. Našla sam ga. Ali on je već bio sa nekom drugom. I nije se čak ni stideo. Očekivala sam da će je ostaviti, ali on je rekao: „Idi.“
Glas joj se slomi i poče da stiska usne, kao da suzdržava jecaj.
— Onda sam odlučila: on će platiti. I izabrala sam tebe. Svesno. Da mu pokažeš da me voliš. Naravno, on je brzo sve shvatio. Vratio se. Pokušao je ponovo da me vrati. A ja... već sam želela osvetu. Ali, nastavili smo da se sastajemo. Tajno. To je bilo jače od mene. Ali udala sam se... udala sam se za tebe posebno. Želela sam da on to vidi. Čak i na dan venčanja... bila sam sa njim. Oprosti mi. I još nešto... Kiril nije tvoj sin. On je Denisovo dete. Čuvala sam ovu laž celog života. Pred tobom. Pred svima. A sada... više ne mogu.
Ustala je kao da je donela odluku.
— Smatraj to kako god želiš: ispovešću, grehom, kletvom. Ako ne preživiš, možda ćeš oprostiti. A ako ne, neka bude tako. Zaista sam želela najbolje za tebe. Ali na svoj način. Na ženski način. Na glup način. Više ne mogu. Odlazim. Ako si sve čuo, radi sa tim šta hoćeš. Ako oprostiš, hvala ti. Ako ne, prihvatiću.
Pogledala ga je poslednji put i otišla.
A unutra Igora kao da se sve srušilo. Život, poverenje, prošlost, ljubav - sve se oblikovalo u jednu bolnu grudvu i sa tupim udarcem palo u ponor. Hteo je da vrisne, ali mu je telo bilo nepomično. I vrisak je ostao unutra - bez zvuka.
Igor je sa mukom okrenuo glavu i uperio svoj mutni, magloviti pogled u Marinino lice.
„Ne mogu više...“ šapnuo je jedva čujno. „Ne dolazi mi više.“
Marina je doživela tada nervni slom, a kada je čula viku, medicinska sestra je odmah uletela u sobu.
Njen glas je bio oštar, gotovo kao vika.
— Šta je ovde? Zašto tako vičeš? Ženo, na odeljenju intenzivne nege si! Bilo kakvo uzbuđenje mu je kontraindikovano! Ne bi trebalo uopšte da budeš ovde, a praviš scenu. Odmah izlazi napolje!
Marina, potpuno ošamućena, povukla se prema izlazu. Nina je prišla krevetu, pogledala Igora u lice, kratko klimnula glavom i rekla sa poluosmehom:
- Dakle, došli ste sebi. Odlično. Viktor Sergejevič je pravi mađioničar, sastavio vas je deo po deo. Sada je samo preostalo da se oporavite.
Prošlo je nekoliko dana i Igor je prebačen sa intenzivne nege na redovno odeljenje. Proces oporavka je bio bolan i dugotrajan. Bol, injekcije, fizikalna terapija, čekanje. Nedelja za nedeljom, i tek mesecima kasnije mu je bilo dozvoljeno da izađe na svež vazduh u dvorište.
Tamo ju je prvi put primetio, devojku u invalidskim kolicima. Njihovi pogledi su se na trenutak sreli. Blago je klimnuo glavom.
- Zdravo. Zovem se Igor.
„Olga“, odgovorila je mirno, sa jedva primetnim osmehom, kao da procenjuje da li vredi započeti razgovor.
Od tog dana, počeli su sve češće da se sreću. U početku bi se jednostavno pozdravili u prolazu. Zatim bi se zaustavili blizu klupa ili vidikovaca. Opušteno bi ćaskali: o lekarima, vremenu, vestima, procedurama.
„Zašto si... pa, u stolici?“ oprezno je jednog dana upitao Igor.
„Nesreća“, kratko je odgovorila Olga. „Moja je krivica. Sve je moja krivica. Teško je živeti s tim.“
- Jesi li udario nekoga?..
— Čeoni sudar. Čovek je poginuo. Ja sam preživela — ali ovako… sa paralizovanim nogama i krivicom koja kao da nikada ne nestaje.
- Šta se desilo?
— Moj sin je tada imao godinu dana. Mama je pozvala — temperatura skoro četrdeset, hitna pomoć je bila na putu. Krenula sam, sela za volan — hteo sam što pre da stignem. Pokušavala sam da preteknem... nisam uspela. Čeoni sudar. Sećam se svega — udara, kako se pojas pokidao, kako su se vazdušni jastuci aktivirali. Živa sam, ali su mi noge potpuno uništene. Postoji šansa — operacija, ali samo u inostranstvu. Ovde je neće prihvatiti.
- Izvinite... Kada i gde se ovo dogodilo?
Olga je navela tačan datum i mesto.
Igor se iznenada ukoči, na trenutak se zamrznu. Onda se iznenada nasmeja, kao da je čuo mračnu šalu.
- Moraš znati... Preživeo sam. Ja sam taj čovek.
- Šta?.. Ti?! - Olgino lice je prebledelo. - Ne može biti...Bože moj... Igore... tako me je sramota... uništila sam ti život...
Odjednom ju je pogledao nežno, čak toplo.
- Ne žuri sa zaključcima. Ponekad mi se čini da sve ovo nije bilo uzalud. Sve je vodilo ka nečemu... Možda da bih konačno mnogo toga razumeo.
Izdahnuo je i ispričao joj sve, bez skrivanja. O Marini, njenim lažima, obmanama, kako ga je iskoristila, kako je nestala. I o tome da nakon izlaska iz bolnice planira da podnese zahtev za razvod.
- Ne znam kako da živim sada. Sve što je bilo - raspalo se. Brat, porodica - ništa nije ostalo. Sve što je želela - stanovi, stvari, novac - daću joj.
- Ali ti je ipak nešto ostalo, Igore. Kuća, posao, stabilnost. A ja... Izbačena sam iz kuće skoro pre porođaja. Samo izbačena. Bila sam na ivici, ali sam preživela.
— Zašto su te izbacili?
— Bila sam zaljubljena. Delovao je tako dobro — brižan, privržen, uveravao me je da je razveden. Živeli smo zajedno skoro godinu dana. A onda — kucanje na vratima. Njegova prava žena je stajala na pragu. Otišla je u inostranstvo, pa se vratila. A on je mirno rekao: „Ovo je moja rođaka. Došla je iz sela da se porodi.“ I to je bilo to. Izbacili su me kao smeće. Toliko sam mu verovala, a on je lagao — i ja sam mu verovala.
Igor je ćutao. Njegovo lice je bilo ozbiljno, kao da je svarivao svaki fragment koji mu je ispričala.
Prošle su dve godine, a u njihovim životima se mnogo toga promenilo.
Među njima rodila se neverovatna ljubav, Igot je njenog sina prihvatio kao svog, Olga je uspela da se oporavi i ponovo stane na noge. Venčali su se, a šest meseci nakon venčanja su dobili srećne vesti - očekivali su svoje prvo zajedničko dete - ćerku, za koju su več imali spremno ime Sofija.
Dok se vraćao sa posla, jednom prilikom presrela ga je Marina u parku, očajno ga je molila za oproštaj, moleći da ga da obnove njihov brak.
- Ne očekujem ništa od tebe. Ako ti je važno, opraštam ti. Ali vreme je da odem. Sada imam pravu porodicu. Ljude kojima sam potreban, koji me zaista vole i sa kojima sam srećan. Očekujem uskoro i ćerku da dođe na ovaj sve i stvarno ne želim više da trošim vreme na tebe - rekao je Igror i uputio se ka svojim kolima, ne ostavljajući prostora da bilo šta više kaže.
