Postoje rane koje ne krvare spolja, ali bole celog života. Rane od ljudi koji su nas napustili onda kada su nam bili najpotrebniji. Kada vas roditelj ostavi još dok ste beba, ne ostavlja samo vašeg drugog roditelja – ostavlja i deo vaše duše praznim. I to prazno mesto ne može da popuni ni vreme, ni reči, ni pokušaji opravdanja.
Ovo je priča žene koju je otac napustio čim je došla na svet. Godinama kasnije, kada je odlučila da se uda, nije ga pozvala na svoje venčanje. Njena odluka izazvala je lavinu osuda i jednu poruku koja joj je zauvek ostala urezana u pamćenju.
U nastavku čitajte njenu iskrenu, bolnu i duboko ljudsku ispovest o odsutnom ocu, izgublenom poverenju i trenutku kada je odlučila da stavi tačku – ne iz mržnje, već iz samopoštovanja.
"Rođena sam u trenutku kada je moja majka doživela najveću životnu izdaju. Umesto da je drži za ruku, da me prvi put pomazi, da bude uz nas kao otac i muž – moj otac Drago je tog dana odlučio da ode. Spakovao je kofere i otišao u Nemačku sa drugom ženom. Kažu mi da me čak nije ni pogledao. Nisam mu bila važna tada – zašto bi mu bila danas?
Odrasla sam bez njega. Bez oca koji bi me naučio da vozim bicikl, koji bi me štitio od loših ljudi, koji bi mi prvi rekao da sam lepa baš takva kakva jesam. Umesto toga, gledala sam majku kako se sama bori, kako briše suze noću, a danju se smeje zbog mene. I gledala sam kako drugi decu zovu "tata", dok je meni ta reč bila tiha rana.
Godinama nisam ni znala kako izgleda. Ponekad bi neko iz porodice rekao da se javio, da je nešto pitao, ali nikada nije pokušao da mi priđe stvarno. Nije dolazio na rođendane. Nije me pitao kako sam kad sam bila bolesna. Nikada nije poslao ni čestitku, a kamoli utehu.
Kada sam odrasla, trudila sam se da ne nosim gorčinu. Govorila sam sebi – pusti, nek ide. Možda nije znao bolje. Možda je samo slab čovek. I uvek sam ćutala. Nisam nikada rekla ni reč protiv njega. Nisam tražila da me voli, samo da me ne vređa svojim odsustvom.
A onda je došao moj najlepši dan – dan kada sam rekla "da" čoveku koji me poštuje, koji je uz mene u svemu što život nosi. Organizovali smo intimno venčanje za najuži krug ljudi. Za one koji su u mom životu stvarno prisutni. I tada sam donela odluku – neću zvati oca.
Znam da će mnogi reći: "Ali to ti je otac." Jeste. Biološki. Ali otac nije samo krv. Otac je onaj ko te vodi, čuva, gradi u tebi osećaj sigurnosti. On to nikada nije bio. Nije bio tu kad sam mu najviše trebala – ne treba mi ni sada, kad sam okružena ljudima koji su me voleli i onda kada nisam imala ništa da im dam zauzvrat osim iskrene ljubavi.
I prošlo je. Venčanje je bilo čarobno. Nisam razmišljala o njemu. Nisam osećala prazninu. Bila sam srećna.
Sve dok mi nekoliko dana kasnije nije zazvonio telefon. Na ekranu – broj koji ne poznajem. Javio se njegov sin, moj polubrat. Bez pozdrava, bez uvoda, rekao mi je samo:
"Za nas si mrtva."
Tišina. A onda mi se srce steglo, ne od tuge, već od spoznaje – da su me još jednom odbacili, kao da nikada nisam ni postojala.
Nisam pogrešila prema njima. Samo sam zaštitila sebe. Ako su me mogli ignorisati svih ovih godina, zašto je sada takva tragedija što nisu sedeli pored mene dok govorim sudbonosno "da"?
I zašto sam ja zla, jer sam odlučila da ne delim svoju sreću sa onima koji su bili odgovorni za moje suze?
Nek im Bog prašta. Ja – ne mogu. Ne još. Možda nekada. Kad zaboravim kako je to kad si dete koje sedi ispred školskog hola i čeka tatu koji nikad ne dolazi."
Ako i vi imate svoju ispovest ili životnu priču koju želite da podelite sa nama, pišite na sajt Stila i biće objavljeno anonimno. Jer ponekad, najjače priče dolaze iz tišine.
· Reaguj
