U Hrvatskoj, u mestu Subotica Podravska, koje se nalazi u opštini Rasinja, dešava se veoma nebična priča. Naime, akon gotovo dvadeset godina braka, Jovo i Dubravka su se razveli bez pompe i velikih rasprava. Sve je delovalo kao sporazuman prekid, ali je javnost brzo postala surova. Samo nekoliko nedelja kasnije, Jovo je u porodičnu kuću uveo novu partnerku – Tanju, znatno mlađu ženu koju niko u Subotici ranije nije poznavao. Dubravka je, iako bivša supruga, i dalje živela pod istim krovom – jer nije imala gde da ode.
Kada su se Jovo i Dubravka razveli, mnogi su mislili da će ona odmah napustiti porodičnu kuću. Međutim, ostala je. Ne zato što je želela, već zato što nije imala gde da ode. Kuća u kojoj su živeli bila je na Jovovo ime – zemljište je nasledio, a kredit za izgradnju uzeli su zajedno, ali nikada nije zvanično uknjiženo na oboje. Dubravka je sve to znala, ali je ostala jer su deca i dalje dolazila, jer je imala posao u blizini i jer nije imala nikakvu drugu opciju.
Sve bi možda bilo podnošljivo da Jovo nekoliko meseci kasnije nije doveo Tanju. Bez najave, bez objašnjenja – samo se jednog dana pojavila sa koferom. Dubravka je tada prvi put glasno reagovala. Do tada su komunicirali civilizovano, gotovo hladno, ali kad je Tanja prešla prag, iz Dubravke je proključalo sve što je godinama ćutala. Ušla je u kuhinju i jasno rekla:
– Ako misliš da ćeš ovu kuću pretvoriti u dom za tvoje nove ljubavnice dok ja živim kao podstanar u sopstvenom životu – varaš se.
Jovo joj je odgovorio mirno, što je možda još više iznerviralo:
– Ovo je moj dom. A ti si slobodna žena, možeš otići kad hoćeš.
Njihove svađe tada su postale redovne. Ne svakodnevne, ali dovoljno učestale da ih čuju i komšije. Dubravka je zamerala što je Tanja koristila njene stvari, što je zauzela sobu njihove ćerke, što sedi na terasi na kojoj su njih dvoje godinama ispijali jutarnje kafe. Najviše ju je bolelo što je Jovo pokušavao da sve predstavi kao da je normalno – kao da je potpuno u redu da troje odraslih ljudi koji imaju neraščišćene odnose žive zajedno.
Tanja se, s druge strane, trudila da ne ulazi u rasprave. Pokušavala je da se ponaša ljubazno prema Dubravki, ali to je samo pojačavalo tenziju. Svaka preterana ljubaznost doživljavana je kao provokacija.
Dubravka je jednom, kada joj je Tanja oprala veš zajedno s njenim, vikala:
– Nemoj da mi diraš stvari! Nisam tvoja cimerka, nisam tvoja sestra, nisam ti ništa!
Ali ono što ljudi u Subotici nisu znali – jeste da Tanja nije došla iz hira, već jer joj je bilo potrebno lečenje. Jovo ju je upoznao preko zajedničkih prijatelja i saznao da je ostala bez podrške, bez posla, bez sredstava. Imala je dijagnozu – karcinom limfnih čvorova. Bio je svestan da je u pitanju ozbiljna situacija i osećao se odgovornim da joj pomogne, makar i tako što će joj dati krov nad glavom.
Dubravka je s vremenom to saznala. Nije odmah popustila, ali je postepeno počela da se povlači – iz svađa, iz zajedničkih prostorija, iz otvorenih napada. Pomagala je oko obroka, čak je ponekad išla s Tanjom na terapije. Nisu postale prijateljice, ali su se naučile trpeti i funkcionisati pod istim krovom.
Tanja je preminula nakon dve godine borbe. Jovo je bio slomljen, ali je prvi put otvoreno priznao Dubravki da se oseća krivim – ne zbog nje, ne zbog razvoda, već jer nikome u životu nije uspeo da bude ono što je trebalo. Niti dobar muž, niti veran partner, niti pravi oslonac.
Dubravka je ostala u kući. Ne zato što su se pomirili, već zato što između njih više nije bilo ničeg ni za mržnju ni za ljubav – ostala je samo tišina, i neka vrsta ljudske solidarnosti. Danas ih komšiluk više ne ogovara. Oni koji znaju celu priču, uglavnom ćute. A Jovo i Dubravka? Oni sede svako na svom kraju dvorišta, piju kafu, i ćute zajedno. Ponekad je to više od svega.
Stil/Moje vreme
