Jedna žena je ceo život provela sa samo jednim snom – da svojoj deci pruži više nego što je ikada sama imala. Da ih nauči kako se pristojno govori, kako se poštuje red, kako se zaradi, kako se misli svojom glavom. Učila ih je da nikad ne ostavljaju prljave sudove, da se ne kasne na posao, da se ne troše bespotrebno. Sanjala je o tome da ih izvede na pravi put, pa se danima i noćima vrtela kao veverica u točku, ne štedeći ni sebe, ni vreme, ni zdravlje. Ali dok bi drugi u toj trci izgubili dah, njoj je upravo ta neumorna energija bila gorivo. Nemir je nije lomio – davao joj je snagu.
Godinama kasnije, mnogi bi rekli da je uspela. Njena deca danas imaju ono o čemu mnogi maštaju – fakultetske diplome, sigurne poslove, stanove u lepim kvartovima. Dok njihove vršnjakinje podižu kredite, trpe šefove i skupljaju kovanice za osnovne potrebe, njen sin i ćerka žive život "u čokoladi".
Sin, odan i zahvalan, video je u majci oličenje požrtvovanosti
Verovao je da nijedna žena nikada neće moći da uradi za njega ono što je ona činila svakog dana. Svaki praznik bio je prilika da je obraduje – skupoceni parfemi, vikend putovanja, večere u restoranima, pokloni koje je sama nikada ne bi kupila sebi. Ako bi se samo požalila da se loše oseća ili da je usamljena, on bi odmah ostavljao sve i dolazio. Ali, iako bi je rado preselio da živi s njim, nijedna njegova partnerka to nije želela.
Prva supruga mu je plakala, molila ga da ne provodi svako veče kod majke, da makar nedelju dana budu samo njih dvoje, bez telefonskih poziva, bez večera kod "mame". Nije mogla da izdrži. Razveo se. I naredna žena – ista priča. Sve je bilo divno dok ne bi shvatila da se ona zapravo takmiči sa svekrvom koju niko ne može da nadmaši. I od nje se razveo, odlučno, "muški", kako je govorio. Jer žene dolaze i prolaze, ali majka... majka je samo jedna.
A ćerka? Priča još bolnija.
Završila je školu, diplomirala, ali se vezala za muškarca koji nije mario ni za nju, ni za sebe. Nije radio, nije pomagao, nije znao koliko košta mleko. Sedeo bi pred televizorom dok bi ona vukla kese iz prodavnice, dok bi radila dva posla, dok bi majka plakala pitajući: „Zašto živiš s njim?“
„Pobegla sam od tebe, tiranina, k njemu“, odgovorila je ćerka jednom.
Tiranina? Od žene koja joj je uštedela za fakultet, koja je čistila dok su drugi spavali, koja je život podredila njima?
Srce majke nije moglo to da podnese. Ali ni tada nije odustala. Pre godinu dana, verujući da ćerki treba samo malo više odgovornosti, prebacila joj je veću sumu novca – da uloži, da vidi kako raste kamata, da nauči da se novac ne troši odmah. Sanjala je o ćerki koja planira, koja razmišlja, koja gradi.
Mesec dana kasnije, pitala ju je šta je uradila s novcem. A odgovor je bio šamar: „Kupili smo mužu gejmerski računar.“
Opet gušenje u grudima. Opet suze. Opet taj osećaj da više ne znaš gde si pogrešio.
Ljudi sa strane govore: "Pusti ih, živi za sebe." Ali ona ne zna kako. U njoj nema granice između nje i njene dece. Sve što je imala, podelila je s njima. Nije joj trebalo ništa – ni pohvala, ni zahvalnost. Samo da znaju da ih neko voli, da im uvek bude sigurno.
Ali život ima svoje zakone. I ispostavilo se da kada celog sebe daš drugome – čak i deci – oduzimaš im mogućnost da se sami razviju. Činiš ih slabima, nesposobnima da odlučuju, da se bore, da pogreše i nauče.
I onda se pitaš – zašto ne cene? Zašto izbegavaju? Zašto im ne ide?
Jer im kao majka nisi pomogla, učinila si ih zavisnim. A oni, nesvesno, beže – jer osećaju teret tvoje ljubavi koju nikada neće moći da uzvrate.
Kažu, "Put u pakao popločan je dobrim namerama."
I ova žena to danas zna. Kao i da je ta španska poslovica bila istinita: „Onaj ko se postavi kao spasilac, završava razapet.“
Najteža lekcija za roditelja nije da nauči dete da hoda – već da ga pusti da padne. Da pogreši. Da živi. Bez tvoje ruke uvek ispružene.
A možda je i to ljubav – da naučiš da pustiš. I da voliš, i kada nisi potreban.
