Nikada nisam mislila da ću ovo izgovoriti naglas, a kamoli napisati, ali možda mi baš reči donesu olakšanje. Možda neko ko ovo čita prepozna znake koji su meni, nažalost, promakli. Jer kad istina udari svom snagom, čovek više ne zna gde je gore, a gde dole.
Udala sam se mlada, iz ljubavi. Moj muž je bio sve ono što sam želela – pažljiv, vredan, siguran. Njegova porodica me je, barem spolja gledano, lepo prihvatila. Posebno njegov brat, dve godine stariji od njega, uvek vickast, nasmejan, onaj tip koji zna da “odledi” atmosferu kad god je napeto. U početku sam ga smatrala simpatičnim, čak dragim. Delovao je kao neko ko brine o bratu i meni, ko želi da budemo srećni. Ali vremenom je ta njegova “briga” prešla granice.
Počelo je neprimetno. Pogledi koji traju za delić sekunde duže nego što bi trebalo. Prigovori o tome kako “lepo mirišem” kad prođem. Komentari na garderobu. Sve pod velom šale. A ja sam, budala, to shvatala kao njegov pokušaj da bude duhovit. Da razbije monotoniju. Suprugu nisam ništa govorila. Nisam htela da pravi nepotrebne tenzije u kući zbog, kako sam verovala, bezazlenih opaski.
Ali onda su počela čudna noćna kucanja. Tiho, kao da neko ne želi da ga iko drugi čuje. Kad god bi suprug bio na putu, poslovno ili kod roditelja, neko bi se pojavio ispred naših vrata, zakucao, a ja bih otvorila uverena da je zaboravio ključ ili da se nešto desilo. I svaki put – on. Dever. Pod izgovorima da “nije mogao da spava”, da mu treba neki lek, da je usamljen. I opet, nisam odmah sumnjala. Dozvoljavala sam sebi da verujem u nevinost njegovih namera. Pustila bih ga da uđe, da sedne, popričamo, pa bi otišao. Ali sa svakim novim dolaskom, atmosfera bi postajala sve napetija. Osećala se neka seksualna tenzija među nama koju ja sebi u početku nisam htela da priznam.
Jedne večeri, nakon što sam imala teži dan na poslu, on je došao sa flašom vina. Rekao je da mu treba društvo, da sam mu kao drugar jer sam opuštena i blesava i da ne želi da pije sam. Bila sam iscrpljena, nespremna da se raspravljam, i pristala. Čaša po čaša, sve mi je postajalo mutno. Sećam se samo da sam u jednom trenutku sela na krevet da se “odmorim”, a onda – tama.
Probudila sam se ujutru, gola. On pored mene, takođe bez odeće. Sobu je ispunjavao težak miris alkohola i tišina koja je parala dušu. Nisam vrištala. Nisam mogla. Grlo mi je bilo stegnuto, suvo, srce kao da je pokušavalo da iskoči iz tela. Samo sam ustala, obukla se drhtećim rukama i zatvorila se u kupatilo. Pogled u ogledalo me je zaledio. Nisam prepoznala osobu ispred sebe. Tamo gde je juče stajala žena – sada je stajala senka. U samo jednoj noći, izgubila sam nešto što se više nikada ne vraća: mir.
Nisam znala šta se tačno dogodilo. Ne znam da li me iskoristio dok sam bila pijana. Niti imam dokaze, niti snage da istražujem. Ono što znam jeste da je granica pređena. Bez obzira na to da li je došlo do fizičkog odnosa – to što se dogodilo promenilo je sve. Mene, moj brak, moju dušu. Od stida i užasa, ruke su mi se ukočile i nisam osećala snagu u njima. Kao da je telo odbilo da nosi toliku težinu.
Nakon groznog čina sutradan sam otišla u reumatološku banju i ostala tamo mesec dana. Muž me posećivao, video da nisam ok i predlagao da posetim psihologa.
Nisam imala kome da se poverim. Nisam smela da kažem mužu. Znala sam da mu ne bih mogla objasniti, a da ne izgubi i bratovo i moje poverenje. I da, i dalje se pitam – da li sam kriva?
Jesam li to dozvolila? Jesam li trebala ranije da stanem, da kažem “ne”, da zatvorim vrata?
Od tada, više ništa nije kao pre. Dever se pravi da se ništa nije dogodilo. Mene izbegava, a ja – svakog dana igram ulogu supruge, dok mi u grudima tinja bolna istina. Ne mogu više. Duša mi je ranjena, a srce mi šapuće da zaslužujem više od tišine, srama i glume.
Možda ovo što pišem nije kraj, ali je prvi korak ka njemu. I prvi korak ka meni – pravoj meni, koja neće više da ćuti.
