Britka, iskrena i potpuno autentična – Vedrana Rudan i ovog puta donosi priču koja udara pravo u srž, bez zadrške i ulepšavanja. Njena sposobnost da prepozna suštinu života, začini je humorom i emocijama, a zatim nam sve to tresne u lice, ponekad vulgarno, ali uvek surovo tačno, čini je glasom koji se ne može ignorisati.
Ovoga puta, na sebi svojstven način, progovara o nečemu što svi podrazumevamo – majčinskoj prisutnosti. Tek kada nestane, shvatimo koliko je bila sveprisutna, kako je uvek bdila nad nama, čak i kada je već decenijama nema.
U jednom od tih trenutaka spoznaje, u bolničkom krevetu, između sna i jave, probudili su je ženski krici. „MAMAAAAAA!“ Odjekivalo je kroz sterilne hodnike, a ona se nadala da sanja. Ali nije bila noćna mora – bila je stvarnost. Žena na samrti, u poslednjim trenucima, dozivala je svoju majku.
U pokušaju da pobegne od tog bolnog eha, stavila je slušalice i pustila svoju omiljenu pesmu. Jasna Zlokić pevala je: „Ja sam skitnica, ne drži me mesto...“ Ironično, pomislila je, jer ona više nikada neće lutati.
Kasnije su mi sestre rekle da nije umirala, samo joj je bilo "jako teško". Starija žena.
Napravila sam anketu među sestrama koje godinama rade na riječkoj onkologiji.
"Koga pacijenti, kad im je teško, najčešće dozivaju?"
"Majku, ređe Boga. Ma, uglavnom majku." "Tatu nikad?" "Nikad."
To me vratilo u prošlost. Bila sam u četrdesetima kad je moja majka počela da me zove. Gotovo svaki dan. Njeni su mi pozivi beskrajno išli na živce.
"Zašto se ne javljaš?"
"Mama, čule smo se juče."
"Nismo se čule danima, nikad ne zoveš, ja uvek moram tebe da zovem..."
"Ne moraš me zvati..."
"Kad te ne čujem, mislim da ti se nešto dogodilo."
"Šta mi se može dogoditi? Radim kao konj, kad dođem kući, deca, muž... Ne razumeš moderan život". "Stara sam, želim da čujem tvoj glas. Danas opet imam problema sa stolicom..."
O, ne, o, ne, o, ne.
"Moram da prekinem, šef me zove, javiću ti se kasnije." "Nećeš."
I nisam.
Šta bih dala danas da čujem njen glas u slušalici i detalje o njenim problemima sa stolicom. Meni pomažu dečiji čepići koji nemaju nuspojave, rade po principu "penušanja", ma šta god to bilo. Zovu se Eva Adulti. Kupujete ih četvrtkom u apoteci Pablo na Vežici, tamo su devojke jako ljubazne i daju popust penzionerima.
Htela sam to javiti ćerki, ali mi se ne javlja.
Razumem, sve vas razumem. Majka uvek zove u nevreme. Ekipa devojaka čeka ispred zgrade, krećete u Trst, zove mama i pita kako ste i zašto se ne javljate. Kolutate očima gledajući u zid.
"Mama, zub me ubija, imam zakazano, žurim..." "Uvek žuriš kad me čuješ..." "Treba li ti nešto?" "Treba mi tvoj glas..." "Mama, nazvaću te večeras." "Dobro, i javi mi šta je zubar rekao, možda imaš granulom, to može biti opasno za srce..." "Da, da..."
Prekidate vezu, trpate telefon u torbicu, jurite niz stepenice.
"Opet kasniš", kaže Jadranka.
"Mama."
Četiri uzdaha istovremeno.
Lili cvili pred vratima, držite povodac u ruci i navlačite jaknu. Na ekranu telefona piše "Stara". Ne javljate se. Izvodite Lili koja veselo maše repom, skidate joj povodac, skače sa ostalim psima, pa skreće u grm. Koje olakšanje gledati vašu, možda najveću ljubav, kako se olakšava.
Telefon opet zvoni. Ne gledate ko zove. Ne javljate se.
Svima vama su majke žive i zovu vas jer vi ne zovete njih. Dosadne starice koje strepe nad vama, odraslim ženama. Vi ste za njih bile i ostale bespomoćne bebe koje su ih, one ne znaju zašto, bešćutno odbacile.
Nazovite ih ponekad. Bez razloga.
Jer jednog dana, kad budete same u bolničkoj sobi, vrištaćete:
"MAMAAAAAA!"
S druge strane – muk.
Čuće vas samo neka nepoznata žena iz susedne sobe. Dok bude navlačila slušalice na uši.
Stil/Vedrana Rudan
