Nekada je ljubav dovoljna da započne brak, ali nije dovoljna da ga održi. Ovo je priča o jednoj ženi iz Bosne koja je mislila da gradi dom pun poštovanja, pažnje i razumevanja. Umesto toga, ostala je sama u vezi u kojoj nije bila primećena. Kada je konačno skupila snagu da ode, tada je postala važna. Ovo je njena ispovest o bolu, gubitku i slobodi koju je pronašla tek kada je zatvorila vrata prošlosti.
Njenu ispovest o razvodu donosimo u celosti:
"Udala sam se pre tri godine. Kažu, prva godina braka je najteža. Meni je bila najlepša. Valjda zato što smo kretali od nule. Taman kada smo sve opremili i kada je ostalo da samo još rodim, sve je otišlo do vraga. Počeo je da me zapostavlja jer je gejmer, a kako da to čeka... Sve je bilo na meni. Posao. Čišćenje. Računi. Pranje i kuvanje. Smatrala sam da tako treba. Onda je došla godišnjica braka, druga, poklon nisam dobila. On jeste. Nisu važni pokloni, čak volim da poklanjam mimo tih protokola, ali godišnjica braka je ono nešto...
Onda je došao Bajram. Ispratim ga na Bajram-namaz, jer oca nemam, i čekam sa kafom i baklavom. Ni tu nema bajramluka. Onda 8. mart, nema ni tu. Počinju moji napadi panike, svekrvino poništavanje svega što uradim, njegove uvrede... Ja tonem, a dno se ne nazire...
NE PROPUSTITE
Odlazim u junu mesecu. Jer više nisam bila srećna. Brak sam smatrala jednim buketom poštovanja, razumevanja, kompromisa, pažnje... Sve drugo je manje bitno. Teško je otići od nekoga koga volite bezuslovno. Milion pitanja, odgovora nigde...
Kada shvati da mu falim, traži me. Kada mu ne trebam, ne postojim. Poslednje tri sedmice sam spavala sama. I samo ta leva strana kreveta zna šta sam izgovarala. Lomila se da li da odem ili ostanem i propadam kao biće. Otišla sam... Sa slonom na grudima, sa gorčinom u ustima i litrima suza. Da, tražio me je, ali više to nije bilo to, iako je ostao mali procenat ljubavi. One ljubavi iz prve godine braka. U avgustu sam predala za razvod kada sam saznala da "ima nekog". Za njegov rođendan ih i nađem skupa... Čestitala sam rođendan i izašla. Pravdao se kako je drugarica.
Tražio da mu se vratim. Plakao. Ne onoliko koliko sam ja plakala kada sam bila zapostavljena kao žena. Polako sam saznavala mnogo toga. Brzo prestala da volim. Valjda je to ta hijerarhija emocija. 10.2. sam se razvela...
NE PROPUSTITE
Petnaest minuta pred ročište mi je poslao poruku: "Preklinjem te, nemoj da se razvodimo". Ušla sam i rekla da želim da se razvedem. Danas me zove, da mi vrati dve preostale stvari iz kuće koju smo gradili kao dom i po svom ukusu. Izašli smo...
Uvek sam smatrala da ljudi treba da ostanu ljudi i kad se razvedu. Doneo mi je dva poklona. Poklona, nakon skoro dve godine zaboravljanja da postojim i dišem tu pored njega. Nisam osetila ništa. Sem olakšanja da sam slobodna žena koja će možda nekome biti dobra žena... Plakao je. Molio da poništim razvod. Preklinjao da se vratim kući. A ja sam ćutala. Mislila sam: "Kako se nakon osam meseci vratiti u svoj krevet u kojem je druga žena svoje tragove ostavila?" Da li ijedna žena na to pristane? I ako da, zašto? Poklone nisam unela u sobu...
NE PROPUSTITE
Unela sam pitanje "šta će mi sad ti pokloni"? Šta znače? Kome znače? I kako to da sad najednom voliš ženu i plačeš za njom, a do pre osam meseci ti je bila osoba koju nisi primećivao? Šta je bitnije od skladnog i mirnog doma dvoje ljudi koji su rekli "u dobru i u zlu"?
Molim vas, ne vređajte žene. Ne gasite jedno drugo, sem ako se ljubav ne ugasi. Ne poklanjajte. Umesto toga, zagrlite, poljubite i pitajte "Kako si?" I ako poklonite, neka to bude bez povoda... ali s povodom da žena oseti da je žena. Tvoja. "U dobru i u zlu"? Nemojte, zlo mi je. Pokloni stoje u hodniku, s razlogom. Đubretari dolaze u osam. Više ništa ne znače", napisala je ona društvenoj mreži "X".
Stil / Društvena mreža "X"/ Žena
