Šest meseci sam odvajao od svoje male penzije da bih unuku za prvi rođendan kupio nešto lepo. Nije to mnogo, ali svaki dinar sam pažljivo stavljao sa strane, srećan što mogu da ga obradujem. Već sam znao šta ću mu kupiti – malu drvenu konjić-guralicu, baš onakvu kakvu sam ja imao kad sam bio dete.
Zamišljao sam njegov osmeh, radost u očima kada ugleda poklon, njegove male ruke kako se drže za drvene ručke dok ga lagano gura napred. Maštao sam o tom danu, o porodičnom okupljanju, o prilici da ga držim u naručju i pevam mu pesmice koje sam nekada pevao njegovom ocu.
Ali, sve je to nestalo u jednom trenutku, kad sam dobio poruku od snaje.
"Samo da ti javim da na proslavu dolaze mlađi, ako dođeš biće ti dosadno."
Te reči bile su dovoljne da mi oduzmu dah, da mi u grudima ostane težak kamen koji ni suze nisu mogle da speru.
Pokušao sam da pozovem sina, da pitam šta se događa, ali nije se javljao. Ostao sam sam, sa tih šest meseci odricanja u ruci i prazninom u srcu. Tog dana, umesto balona i dečjeg smeha, kupio sam lekove za pritisak i srce. Bol je bila jača od svega, ali morao sam da se smirim.
Sedeo sam u tišini, gledajući u onu kutiju sa poklonom. Pitao sam se hoće li ikada saznati da je deda mislio na njega, da je želeo da mu pokloni ljubav, osmeh i sećanje. Ili će i on, jednog dana, zaboraviti da sam ikada postojao?
