Evo mene, imam 59 godina, i zvanično sam siroče. Moj otac je umro pre 12 godina i ja sam tada tugovala, nedostajao mu je, uradila sam sve ono što radite kada izgubite roditelja.
Sada kada je moja majka otišla, ja se osećam drugačije. Neću ići na sahranu. Neću poslati cveće. Jedino što želim je da igram, jer mi je drago.
Čula sam da je moja majka umrla pre mesec dana. Nisam plakala. Otišla sam u krevet sa osećajem lakoće. Dobro sam pavala. Sledećeg jutra sam ušla na Fejsbuk i objavila: "Ding, Dong, veštica je mrtva."
Znam da ovo zvuči užasno. Možda bi trebalo da se osećam krivom zbog nedostatka tuge, ali ne. Sve što osećam je da je crni oblak koji je bio iznad glave celog mog života nestao i da sada napokon vidim sunce.
Moja majka me nije volela. Istina je da je nikad nije bilo briga da li sam živ ili mrtav. Kao dete sam se trudila da je impresioniram, da bude ponosna na mene, kao i ja. Ali ona je bila nesposobna za to.
Nije bila topla. Nikada me nije pohvalila. Nijednom nije rekla: "Volim te". Umesto toga, stalno mi je nalazila mane, stalno je vikala. Uglavnom se sećam da je vikala.
Spolja je naša porodica izgledala sasvim normalno. Nismo bili bogati, ali nam je bilo udobno. U jednom trenutku smo imali dve kuće — jednu u gradu, gde je moj otac bio predavač matematike i metalurgije na fakultetu; jedan na selu, gde smo živeli tokom praznika i raspusta.
Rođen sam kao treće dete od nas četvoro. Iako je moj otac bio talentovan čovek, majka to nikada nije prepoznala. U njenim očima, on nikada nije bio dovoljno dobar.
I sama je poticala iz velike porodice. Bila je najmlađa i bila je razmažena. Majka joj je umrla kada je imala 16 godina, a ona se udala se za mog oca sa 18 godina. Možda je bila premlada. Bila je svakako nezrela. I kada je napunila 80 godina i dalje je bila nezrela. Na neki način, nikada nije odrasla.
Brak mojih roditelja nije bio srećan. U stvari, nemam ni jedno sećanje da je moja majka bila srećna.
Histerična, da. Uvek je bila dramatična, uvek je vikala, uvek pravila scenu. Mi - moja braća i sestre, moj otac - hodali smo oko nje kao po jajima.
On je bio dobar i ljubazan čovek, ali je bio slab. Nije joj se suprotstavio. Da je bio drugačiji, da je barem nekad rekao: „Ovo nije u redu“, stvari bi bile drugačije, ali nije.
Sve na njoj je bilo hladno. Potpisivala bi rođendanske čestitke: „Od majke“. Ne „voli te majka“. Nikada nas nije ljubila. Ne sećam se da me je ikad poljubila. Sećam se samo jednog zagrljaja u celom životu. Bilo mi je 40 godina.
Išla je u bolnicu na operaciju i mislim da je bila uplašena. Čak se i taj zagrljaj odnosio na nju, ne na mene. Kad sam bio mali, donosila sam joj poklone, ručno rađene čestitke. Odmah ih je bacala u kantu. Nije volela ono napravljeno neveštom rukom. Ili joj se možda ja nisam dopadala.
Sigurno je bila nesposobna da voli bilo koga.
Kada smo odrastali, ako bi se zasitila nekog kućnog ljubimca, odvela bi ga kod veterinara i uspavala ga. Da je mogla da uradi isto sa decom, verujem da ja ovo sada ne bih pisala.
Uvek je govorila da je bolesna, ali činilo se da sa njom nikada ništa nije u redu. Bila je žena koja je mislila da joj svet duguje život.
Ona čak ni po kući nije radila. Mrzela je kućne poslove i uvek je želela da moja sestra i ja obavljamo iste (ali braću nije terala na to). Bila je užasna kuvarica.
Nije imala prijatelje. Ona zapravo nije imala hobije. Jedina stvar koju je volela bila je kupovina odeće. Kada bi sa tatom izašla u grad morala je biti najbolje obučena žena tamo. Ako to nije bio slučaj, vratila bi se besna kao ris.
Čak ni taj bes nije zadržavala u kući. Kada bi tata doveo neke prijatelje kući ona se nije ustručavala da taj bes ne izlije pred njima.
Jednom me neko pitao da li je moja majka alkoholičarka. Rekla sam DA. To je bilo potpuno neistinito - nikada nije pila - ali sam mislila da bi to bilo prihvatljivije od istine. Samo je želela da bude u centru pažnje.
Kao dete, nadala sam se da sam usvojena i sanjala da će jednog dana moja prava majka pokucati na vrata. U ranim tinejdžerskim godinama izlazila sam po klubovima, išla u veliki grad pa se vraćala. Kada bih došla kući nikad me nije pitala: "Gde si bila, zabrinula sam se".
Tek kada sam dobila svoju ćerku, oko 30e, shvatila sam koliko je moj život bio grozan. Sve sam shvatila kada je majka došla da me poseti kada sam rodila dete.
Držala je moju ćerku, a ne mazila je - to nikada nije bio način moje majke. Ali kada je beba zaplakala, a ja sam pojurila da je utešim, majka mi je rekla da sve radim pogrešno. „Pusti je da plače“, rekla je. „Odguraj kolica na dno bašte, da je ne čuješ. Stavi sebe na prvo mesto.’ Odjednom je celo moje detinjstvo imalo smisla. Moja majka je uvek bila na prvom mestu. Radila je to do dana svoje smrti.
Moja majka je oblikovala moj život, znam. Oštećen sam zbog nje.
Celog života sam menjala kuće, poslove. Nisam mogla da se skrasim. Nisam u kontaktu ni sa jednim od svoje braće i sestara; njih troje nije bilo u kontaktu sa mojom majkom kada je umrla kod kuće posle kratke bolesti. Ne znam da li je neko od njih išao na sahranu. Ne znam ni gde je to bilo.
Pokušala sam da razumem svoju majku. Ponekad se pitam da li je bila ljubomorna. Imala je sve - porodicu, divan dom, ali nije bila zadovoljna. Nije uživala u mom uspehu. Kada sam dobila mesto na univerzitetu, rekla je: „Zašto ne možeš da nađeš odgovarajući posao?“ Kada sam imala 30 godina, dobila sam diplomu psihologije na Univerzitetu Daram, gde sam predavala. To je delimično bio pokušaj da se shvati moje detinjstvo.
Profesionalac u meni razume da je mojoj majci bila potrebna pomoć. Očigledno je imala poremećaj ličnosti. Možda bi terapija pomogla, ali ona nikada ne bi pristala na to.
Moj otac ju je na kraju izbegao. Podigao se i otišao jednog dana kada smo već svi otišli od kuće. Počeo je da je mrzi i nije mogao da se suoči sa životom sa njom i to u penziji. Ali ja sam ta koja nije odustala od majke sve do pre otprilike četiri godine.
Stalno sam je posećivala, vodila ćerku do nje, a ona je moje dete trovala pričom kako sam ja loša majka jer stalno radim i ne bavim se njome.
Sreća pa je moja ćerka znala da to nije istina.
Onda sam 2010. počeo da se razboljevam. U početku sam mislila da je samo grip, ali ubrzo sam iskašljala krv i otkrili su da imam bronhiektazije, ozbiljno stanje pluća.
Preselila sam se na selo, a majci ništa nisam javila. Poslednji kontakt sa njom je bio preko moje ćerke koja je pokušavala da održava kontakt sa bakom. Nazvala ju je i rekla: "Mama je ozbiljno bolesna," da bi ona na to rekla: "Pa i ja sam bolesna i niko ne brine o meni."
A sada je konačno nema.
Uvek sam se najviše plašila da ću se pretvoriti u svoju majku. Za mene bi to bio užas.
Ipak, sada je nema, mogu da se opustim jer znam da nisam ona. Volim svoju ćerku više od samog života. Od trenutka kada sam je uzela u ruke pomislila sma: 'Štitiću te do kraja života.'
Kada je diplomirala, bila sam najponosnija mama na svetu. Najveći kompliment koji mi je dala bio je kada je nekome rekla kako nismo imale novca dok je odrastala, „ali naša kuća je bila puna ljubavi“. To me je rasplakalo.
Sada sam bolesna i ne znam koliko mi je ostalo. I moja ćerka to oseća, ali daje sve od sebe da mi pokaže da je tu za mene.
Pomisao da je napustim je poražavajuća, ali kada odem, nadam se da će osetiti sve ono što ja trenutno ne osećam. Nadam se da će oplakivati mene i da ću joj nedostajati, ali da će biti zahvalna za vreme koje smo provele zajedno.
Što se moje majke tiče, ne želim joj loše. Nadam se da ako postoji zagrobni život da je ona srećna u njemu, na način na koji nikada nije bila u ovom životu. Ali da li će mi nedostajati? Ne, neću. Jer me je njena smrt oslobodila.
