Marina Crnobrnja iz Vršca danas je veoma uspešna poslovna žena, ali i još ponosnija majka i supruga. Naime, svoje želje u profesionalnom smislu počela je da ostvaruje na pragu četvrte decenije, pokazavši i dokazavši svima da nikada nije kasno, ali i da svaka osoba ima svoje pravo vreme za bilo šta u životu. Nakon gubitaka voljenih, puno padova, kredita, pa čak i selidbe u inostranstvo konačno živi san. Podvlači da nije bilo lako, ali nikada nije pomislila da odustane. Štaviše, verovatno ni poteze iz prošlosti ne bi menjala, jer sve to je, uprkos mnogim pokrešnim skretanjima, dovela do pravog puta na kome ostvaruje ono o čemu je decenijama maštala.
Marina je rano ušla u brak i nije imala priliku da studira, što je jako želela. Onda joj se tokom korone dogodilo mnogo toga, potpuno je promenila svest o sebi i životu. Ključnu ulogu u svemu je, kaže, imala njena odluka da se vrlo rano uda i postane mama.
- Jedno od najlepših iskustava koje sam imala u životu je svakako to što sam majka, sada već odraslih sinova. Za supruga sam se udala posle dva meseca zabavljanja, sa samo 18 godina. U 19. godini sam rodila svoje prvo dete, u 21. drugo i u 30. treće. U međuvremenu smo suprug i ja sazrevali zajedno, odgajali decu i pokušavali da se ostvarimo u poslovima kojima smo se tada bavili - priča Marina za "Zadovoljnu".
Gubitak oca
Kad je shvatila da lutanje između poslova u privatnom sektoru ne donosi benefite, odlučila je da život mora da se menja.
„Nesreća nagle smrti mog oca je bila okidač da se odvažim i uplovim u sasvim suprotan svet od onog u kom sam bila do tada. Radila sam kao administrativna službenica skoro 14 godina, a onda posle emotivnog kraha i udarca koji je moja porodica pretrpela, odlučila sam se na osnaživanje sebe i okretanje u drugom pravcu.“
U trenutku kada je Marina izgubila oca, njen suprug je oboleo od dijabetesa, a njegovi roditelji, koji su joj uvek bili ogromna podrška, takođe zdravstveno oslabili. Osećaj bespomoćnosti da zbrine ljude oko sebe je bio motiv da se odluči na medicinu.
Završila je medicinsku školu nakon srednje biotehnološke. Bio je to, kako kaže, ulazak na njeno pravo mesto, iako je prekvalifikacija iz administrativne službenice u medicinsku sestru bila vrlo zahtevna.
Selidba u Nemačku
Pokušala je da pronađe sreću u Nemačkoj, a zapravo je više od dve godine proživljavala agoniju.
„Tu bih sebi dala aplauz danas, jedna epizoda života koja je bila moja najveća trauma, dve pune godine i koji mesec više odlazaka i dolazaka, gledanje sinova preko Skajpa i Vajbera je bio deo dana kada ne znam da li bi mi bilo lakše da ih gledam ili da ih ne vidim. Odluka da ja ne vidim sebe daleko od njih niti njih u stresu tako velike promene vraća me nazad u Srbiju. I tu shvatam koliko mentalno mogu da budem jaka, ali s druge strane, koliko moje telo zapravo trpi posledice stresa.“
Marina se vraća u Opštu bolnicu u Vršcu i tu dobija mesto instrumentarke u operacionom bloku. To mesto i rad u takvom okruženju bilo je okidač da kasnije počne da se bavi masažama i anticelulit tretmanima.
„Organizovanost, pedantnost, preciznost, stabilnost, snaga, to su sve odlike žene koja prati jednog hirurga u operacionoj sali i u takvom timu sam zaista iskalila sebe, videla koliko ne znam i koliko znam, tu sam dobila temelj svog znanja, tu sam stekla disciplinu življenja, za šta ću zauvek biti zahvalna nekim od tih žena. Beskrajno sam zahvalna glavnoj sestri ove jedinice koja je umela dobro da sluša, dobro da uči i dobro da kritikuje. Zahvaljujući njenoj podršci u nekim trenucima, ja sam danas ovo što jesam.“
Doba pandemije je promenilo njen život iz korena. Nalazila se u prvoj liniji odbrane, gledala je šta sve ljudi doživljavaju, osećala se bespomoćno, a gubitak nekoliko bliskih osoba od ovog opakog virusa je dotukao.
-Dolazi nam 2021. godina i tu kreće vrtlog u kom se ja gušim u svojoj profesiji. Susret sa kovid pandemijom kod mene osvešćuje to kako smo nemoćni pred smrću. Bili smo izuzetno izloženi traumama, izvršavali smo zadatke koji su nam zadavali lekari, a u suštini ni oni ni mi nismo bili sigurni koliko je veliko i sa čim se zapravo susrećemo. Momenti u kom ljudi umiru preda mnom, njihove priče, njihove poslednje reči, nemogućnost da poslednje što vide bude neko od njihove porodice a ne mi, ja u belom skafanderu sa vizirom i naočarima, slika sa kojom odlaze, panika i neko nepoznato biće u belom odelu… I danas pamtim njihova imena, neke rečenice, neke gestove koje mislim da ću pamtiti celog života - objašnjava Marina.
U tom periodu shvata koliko promena se dešava na ljudima i u ljudima. I tu prvi put sluša o geštalt psihoterapiji i odlučuje da je to što želi u životu – podrška koja nije opipljiva, fizička već ona koja osnažuje i ohrabruje dušu, psihu. Polako uviđa kolika je važnost mentalnog zdravlja da bi čovek bio jak i spreman da se suoči sa svakodnevicom.
„Rešila sam da završim fakultet i, dok mi je jedan sin krenuo na master studije, drugi na prvu godinu fakulteta, najmlađi u peti razred osnovne škole, ja sam upisala jedan, pa drugi fakultet, prvo Geštalt akademiju za psihoterapiju, pa Akademiju za humani razvoj – socijalni rad - kaže ova neverovatna žena, ali je ni tada problemi nisu zaobišli.
- Uspela sam da prođem prijemni, ali je problem bio moj nivo obrazovanja, trebalo je da imam visoko obrazovanje da bih mogla uopšte da uđem na edukaciju i eto je epizoda broj 4 – odlučujem se za upisivanje fakulteta jer ne želim da me išta ometa u cilju koji sam postavila sebi. Između psihologije i socijalnog rada bilo je vrlo lako izabrati. Moja ratobornost i temperament su više naginjali pozivu socijalnog radnika. Nasmejala bih se na to sada, ali zaista je bilo tako.
Sinovi su bili oduševljeni tom idejom, podrške nije manjkalo, iako nije išlo nimalo lako.
„Izuzetno je teško uklapati posao i studiranje, naročito ispite, gde nemate prava na benefite jer ste zaposleni student. U tom momentu odlučujem da napustim operacioni blok i da potražim posao u neuropsihijatriskoj bolnici u Vršcu jer sam smatrala da su tu ljudi kojima bih mogla da pomognem. To je jedan vrlo stresan period mog života, ali promena je na pomolu, a sreća je bila što su u tom trenutku na vodećim mestima te ustanove bile žene, dve dame koje su bile upravo ono što mi je trebalo – jake, snažne, sposobne žene koje su me videle onakvom kakva jesam.“
U tim trenucima trebalo je naći novac da se ne optereti kućni budžet, a jedino što je Marina znala je da voli život i ljude i da možda može da proba da radi nešto što ima veze sa telom i telesnim procesima. Uz podršku kolega iz medicinske sfere, počeka je da uči o masažama i anticelulit tretmanima.
„Uz podršku nekih lekara krenula sam u edukacije o masažama i anticelulit tretmanima. Dovela sam sistem limfnih drenaža i anticelulit tretmana do izuzetno visokog nivoa za godinu dana.“
Oko sebe je imala još par koleginica koje su takođe posedovale želju da rade još nešto.
„Na kraju smo od 24 m2 stigli do prostora od 170 m2 celog sprata jedne privatne bolnice. U timu nas ima šest sa još par članova. Sve smo majke, sa po dvoje, troje dece, sve smo rano krenule u život u kom nije bilo nas i eto. Sada sve idemo ka ostvarivanju svojih snova. Za godinu dana rada napravili smo pravi bum - poručila je Marina, naglašavajući da je preponosna na tim stručnjaka sa kojima radi.
Naime, od mesta gde je mislila da će zarađivati novac za studije, razvio se salon za negu i održavanje tela sa konceptom uređivanja od glave do pete. I od „malo masiranja“ danas je Marinin biznis sjajno narastao, a njeni strahovi o tome kako sutra polako se brišu.
- Ideja je da ova priča živi, da ja završim svoje školovanje, da prenesem svoje znanje na još ljudi u svom timu i da onda mogu da se povučem i ostanem samo kao psihoterapijska podrška svima kojima je to potrebno - zaključila je Marina.
