Jedna samohrana majka, pohvaljena je nakon što je priznala da smešta svog sina sa invaliditetom u udaljeni stambeni objekat kako bi zaboravila da on postoji. Objasnila je kako sama odgaja svoja dva sina, od sedam i 12 godina, otkako joj je suprug poginuo pre tri godine u nesreći na radnom mestu.
Međutim, ona snažno sumnja da je "radna nesreća" zapravo bila samoubistvo, jer se i on borio da se pomiri sa podizanjem deteta sa "izuzetno dubokim invaliditetom". Priznajući na Reditu, rekla je: "Kada sam bila trudna, rekli su nam da će imati Daunov sindrom. Mogli bismo da se nosimo sa tim – čak i pored toga što je teško.
"Ispostavilo se da ima deleciju hromozoma. Njegov poremećaj je prilično redak, tako da neću objaviti koji od njih, ali dovoljno je da kažem da nikada neće biti ništa više nego što je sada ili je ikada bio. A šta je on, nije ništa. Čini se da nema nikakvu svesnost. Ne promera oči, sediu jednom položaju, ne reaguje na buku, dodir ili bol".
"On je potpuna briga. Nije sposoban ni za šta. Hrani se na sondu i na kiseoniku je. U pelenama je i biće zauvek. Ne ispušta zvukove, ne pokušava da komunicira. Nikada nije ni plakao kao beba. Nikada nije pokušao da stupi u interakciju sa bilo kim ili sa svojom okolinom."
"Nisam uznemirena jer imam dete sa posebnim potrebama/nesavršeno. Osećam se onako kako se osećam jer mi ova "stvar" oduzima 200 odsto vremena i ne radi ništa. Nisam dobila nesavršeno dete. Nisam ni dobila dete". Dalje je objasnila kako je ona jedina odgovorna za svaku njegovu potrebu - uključujući reagovanje na njegove "respiratorne krize, probleme sa fekalijama, probleme sa njegovom gastrostomskom cevčicom, infekcije i dekubituse."
Štaviše, počela je da shvata kako je "zanemarila" potrebe svog dvanaestogodišnjaka jer je previše zauzeta čuvanjem svog sina invalida. Mama je rekla: „Ne volim ga. On nema nikakvu ličnost, nema šta da se voli. Naš stariji sin je patio jer je njegov nepostojeći brat obojio sve u njegovom životu."
"Odložena mu je medicinska nega jer sam samo jedan(odsto) od mene, a njegov brat je kritičniji. Imamo patronažnu sestru, ali samo 20 sati nedeljno i nemamo pravo na više. Počela sam pravni fakultet, davala sam moje snove i moj plan za moju decu i ovaj krompri. Moj stariji sin ne može da uradi mnogo stvari koje želi da radi jer je mlađem potrebna briga i posete lekaru."
Zato je odlučila da ga pošalje da živi u medicinskom objektu za negu gde ga mogu čuvati obučene medicinske sestre i medicinski timovi. Šta vi mislite o ovom tužnom slučaju?
NE PROPUSTITE
Bonus video:
