Juče u 13 sati, mala Danka Ilić nestala je dok se igrala u dvorištu svoje kuće u selu Banjsko Polje. Ovaj događaj je uzdrmao javnost u Srbiji, pokrenuo široku raspravu, ali je i izazvalo niz negativnih i zlonamernih komentara upućenih prema njenim roditeljima. Pitanje koje se postavljalo bilo je: "Kako je moguće da dete jednostavno nestane?" Na društvenoj mreži Twitter (X), korisnica pod imenom Jelena je napisala: "Da znate koliko brzo malo dete može nestati, zauvek biste zatvorili usta."
Gotovo svaki roditelj ima bar jednu dramatičnu priču u kojoj mu je dete iznenada nestalo iz vida, uz paniku zbog nemogućnosti trenutnog pronalaženja.
Na Tviteru, korisnik poznat kao "Laki21", podelio je svoje iskustvo koje se dogodilo u Budvi pre dvadesetak godina. Evo kako je napisao:
Bio je devedesetih u Budvi, moja ćerka je imala malo manje od tri godine. Bili smo na plaži, oko 11 pre podne. Moja žena je otišla negde, ostavivši je pod mojom brigom. Moja mala je bila zauzeta punjenjem kofice peskom pomoću lopatice, udaljena od mene nekoliko metara, i otprilike desetak metara od obale. Ja sam čitao nešto, mobilni telefoni još uvek nisu bili uobičajeni. Bio sam okrenut prema njoj, tako da bih je odmah video kad bih podigao pogled. Pročitam nekoliko redova, podignem pogled, i tamo...
Pročitam sledeći pasus, podignem pogled, a nje više nema. Prošlo je najviše 20-30 sekundi od kad sam je zadnji put video. Pogledam levo-desno, još uvek bez panike, ali je nema. Ustajem, okrećem se, ali nema je. Prilazim mestu gde se igrala, vidim lopaticu, okrećem se, a osećaj stiska u želucu postaje sve jači. Počinjem da je dozivam po imenu, pitajući ljude oko sebe da li su je videli. Ništa. Prošlo je manje od minute. Želudac mi se stegnuo kao šaka. Počinjem da trčim levo-desno, vičući i dozivajući je što jače mogu. Odlazim do same obale, vičem. Želudac se steže kao da postaje kuglica. Trčim okolo, osećajući se kao da sam izgubio razum, prošlo je verovatno već dva minuta, a ja urlam svom snagom. Želudac se skuplja poput zvezde koja troši nuklearno gorivo i počinje da se urušava u crnu rupu.
Dolazi žena, kažem joj šta se desilo, nije me ubila na licu mesta, kasnije će. U sebi se slažem sa time, nemam apsolutno nikakvih primedbi na to, osećam da tako treba. Razdvajamo se i krećemo na suprotne strane. Krećem se, ali to nije moje telo, već nečije tuđe koje hoda i dere se. Jedan čovek mi prilazi i kaže da izgubljenu decu drže kod neke bine. Trčim tamo i već iz daljine vidim ćeru kako stoji na bini, zajedno sa još petoro šestoro izgubljene dece. I dalje drži koficu u ruci. Moje telo ponovo postaje moje, skačem na binu (koja je visine jedno metar i dvadeset) hvatam ju onako uplakanu u naručje, osećam najveće olkašanje u životu koje sam ikada osetio i verovatno koje ću osetiti ikada. Sreću. Ljubav. Krivnju. Plačem grleći je. Evo plačem sada ponovo se sećajući svega 27 godina kasnije.
Ako ste ikada na trenutak ili na duže vreme izgubili dete, sigurno ste pretrpeli strah koji nikada do tada niste doživeli.
Jednom prilikom smo izgubili dete, tada je imalo četiri godine, u potpuno neverovatnoj situaciji, sekunda je bila u pitanju, usred strane zemlje (u pitanju je Turska, u gradu Antalija). Em je bio 31. decembar popodne, tokom novogodišnje euforije i gužve na ulicama, em je bio i poslednji dan Ramazana, kada su svi meštani pohrlili na ulice i nastala je velika gužva u centru gde smo se nalazili.
Tih prvih nekoliko trenutaka bilo je nelagodno, ali posle nekoliko minuta, otkucaji naših srca su porasli, počeli smo da se znojimo. Posle pet minuta, usledila je panika i vikanje njegovog imena, a već nakon 20 sva logika je izletela kroz prozor. Emocije su potpuno preuzele kontrolu.
Ovo se dogodilo pre više od 20 godina, dete je pronašla lokalna policija i dovezla sa motorom posle par sati, sve se srećom završilo dobro. Dete je, dok smo prolazili pored jedne od onih turskih šarenih radnjica, ugledalo igračke i zastalo u sekundi, masa ga je zaklonila da ga nismo videli i on je za nas - kao u zemlju propao. Kako je i dete nastavilo da se kreće, tako je odlutalo, ali i naše i njegovo nepoznavanje jezika je takođe učinilo svoje. Srećom, ljudi dobrog srca su primetili dete i zadržali ga u jednoj od radnji i obavestili policiju, koja je hitro reagovala, jer smo i mi zaustavili policajce i zahvaljući dobrom operativnom radu, dete je pronađeno, bez posledica.
Istina je da roditelji koji izgube pojam o svojoj deci nisu loši roditelji. Izgubljeno dete je čest problem. Koliko god bili brižni i pažljivi, češći je nego što želimo sebi da priznamo. A koliko je roditelja u nekom trenutku izgubilo pojam o svojoj deci, koja su bila odvojena od roditelja ili staratelja po trenutak, sat vremena ili duže, isplivalo je od juče i na društvenim mrežama, gde ljudi masovno dele svoja iskustva.
Od trenutka otkako se oglasio Amber alert u potrazi za malom Dankom Ilić(2) iz Bora, na X mreži (nekadašnji Tviter) mnogi roditelji iz celog regiona su imali svoju priču, zahvaljući čemu je jasno da niko ko izgubi dete ne bi trebalo da se oseća da je usamljen u toj situaciji po ovom, tako važnom pitanju.
Korisnica @lepa_sargarepa se nadovezala sa pričom kako se i sama izgubila kao dete:
- Čuvala me studentkinja, ja četiri godine. Prepričava posle majci. Imala je bež mantil i da me ne bi vukla, kaže da ne puštam mantil. Nije prošlo minut, ona osetila da me nema pored nje. Unezverila se, traži. A onda me vidi preko ulice kako drugu ženu držim za bež mantil i idem sa njom.
Isprovocirana negativnim komentarima ljudi koji osuđuju roditelje čije dete se zagubilo, korisnica @crupullepetipa je napisala:
- Je li i vama nekad izgubilo dete? Meni jeste, na moru. Okrenula se sekundu da nesto uzmem, njega nema. Vecera, guzva u hotelu... mi trcimo ko ludi, ne znamo gde da gledamo prvo... Našli ga nakon par minuta, otisao na tobogan kralj, igra se.
Na njen komentar se nadovezala i @BakaBelka:
- Nama jeste. U hipermarketu u Poljskoj. U sekundi. Našli ga posle petnaestak minuta u prostoru gde su veš mašine kako ide od jedne do druge i zatvara ih i otvara. Dve godine je imao.
Tviterašica iz Hrvatske @ula27731 je podelila svoje iskustvo kako je izgubila dete u najbezbednijem okruženju koje roditelj možda i može da zamisli:
- Drugi dan vrtića, dolazim po frajera, presvučem mu papuče, vrata vrtića zatvorena no svatko toliko netko uđe. Sagnem se da stavim papuče u ormarić, dignem glavu lika nema. Gledam di je, kao cool sam, možda se vratio u sobu, nije. Zovem ga, nula bodova. Sad sam već u klincu, ne verujem šta se događa. Gledam vrata pas mater pa nije neko dete pustio da izađe kroz vrata?! Izađem napolje, pitam ženu jel videla dete, ozbiljno sam u komi jer je mogao na 7 strana, trčim, u glavi mi već da ga je netko ubacio u gepek. Očajna vraćam se u vrtić i kažem nema mi deteta. Kada odozgo sa sprata silazi frajer i čistačica ga vodi za ruku. Dan danas ja sebi ne mogu objasniti kako je on uspeo da otrči na drugi drugi dok sam ja stavljala papuče. Najveća noćna mora. Iskreno se nadam da će je pronaći.
Još jedna koricnica sa X mreže, @MoravskiLubenic, ispričala je kako je i sama nestala i priredila svojoj majci pakao:
- Imala sam dve godine. Majka me u kolicima vozila na pijac. Dok je kupovala saksije ja sam sišla iz kolica i ušla u ćup. Milicija vojska sve prevrnuli. Grnčari me vratili posle 8 sati. Našli me kada su robu vraćali u kola. Ja u ćupu zaspala. Posle nas majka vodala na povodac.
I autor ovih redova je u prvom razredu osnovne škole priredio horor svojim roditeljima kada sam posle škole jednostavno otišla ne javivši se roditeljima kod drugarice da crtam. Ceo dan sam provela kod nje, nesvesna da je za tih par sati na svim radio stanicama svakih par minuta puštano obaveštenje da je nestala devojčica od šest godina, plavih očiju i paž frizurom sa šiškama, obučena u crvenu jaknu i sa školskom torbom sa "Štrumfovima". Kada sam se to veče, potpuno nesvesna situacije, vraćala punih ruku crteža, zatekla sam u blizini zgrade na ulici izbezumljenu majku koja je pala na kolena kad me videla.
Imate li priču da podelite? Podelite je sa nama, bez ličnog stida ili posramljivanja roditelja kojima se desila ovakva sutuacija.
