Mira (68) nikada se nije uspela finansijski osamostaliti do stupnja da iznajmi stan i ode iz kuće bivšeg muža. Radila je u lokalnoj prodavnici, ušteđevinu je potrošila na školovanje dece u gradu, roditelje je rano izgubila i jednostavno je u stisci pristala na ponudu da ostane u delu kuće koju je nekada delila sa svojim, a potom s tuđim mužem. "Na sve se živ čovek navikne", rekla je Mira za Moje vrijeme.
"Ceo život radila sam u prodavnici u malom mestu, a suprug je radio u nabavci i skladištu jedne firme tu kod nas. Primanja su nam bila ispodprosečna, ali moglo se dok nije trebalo dvoje dece poslati u grad na školovanje. Plaćaj prevoz, plaćaj dom, obuj ih, obuci, daj svakome džeparac i ode ušteđevina. Tada nam je stvarno bilo zagustilo, a počeli su i bračni problemi", ispričala je penzionerka Mira.
Suprug se na poslu, spetljao s voditeljkom poslovanja.
"Bilo smo u ranim pedesetima, on je radio i nabavu, pa je nekad poslovođa išla s njim. Kafa ovde, kafa onde i eto nevolje, spetljali su se. Ja u početku jedva da sam i primetila, radila sam petke, svetke i popodnevne smene, nisam stigla ni misliti da bi on negde na taj način švrljao", priča o tome i dan-danas uzrujanim glasom.
Nemoralna ponuda
Mesto je malo, dozna se sve, na kraju je, kaže, i sam priznao. "Verujte mi, ja koja ovde nemam nikoga svoga, dvoje dece bilo je u domu na fakultetu, primanja nikakva, ja bih mu oprostila da me za oprost molio. Ali, nije. Rekao mi je da mogu ostati u malom delu njegove kuće, dok se ne snađem, ali da će on živeti na spratu s novom ženom", objasnila je žena.
NE PROPUSTITE
Stisnuta u ćošak, pristala je na nešto na što bi malo žena pristalo.
"Imala sam 3.400 kuna platu. Da sam otišla u podstanare, s tim što bi mi ostalo za život ne bih mogla živeti nikako, niti se boriti za decu i plaćati im dom i sve što treba. Niti je tada u onoj krizi bilo boljeg posla sa srednjom trgovačkom, nisam mogla birati", objasnila je ona. Njena mala ušteđevina se topila, kaže, na decu.
Zaseban ulaz – najveća sreća
Prenela si je, poverava nam, u zasebni deo sve nužne stvari. "Nisam se imala za šta suditi, kuća je bila njegovo nasledstvo od bake. Uzela sam nešto nameštaja koji sam ja kupila, i ostala. Bilo je nezamislivo na početku, ali na sve se živ čovek navikne. Tu sam dočekala i penziju, a sad nemam ni 400 eura penzije, kud ću. Srećom imam i svoj ulaz, to mi je dalo moj mir da ih ne moram sresti ni gledati. Iako se pozdravimo kad baš moramo", rekla je gospođa Mira koja se na tu rečenicu danas može i nasmejati.
(Stil/ Moje vrijeme)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
