Posle jednog veoma važnog poslovnog sastanka mogu samo da kažem da sam ja kraljica neprijatnih situacija. Možda će ovo nekome izgledati kao drama, ali ono što se meni dešava – nije baš uobičajna situacija.
Zamislite samo sledeću scenu: na sastanku sa inostranim klijentima sedi nas desetak. Mukla tišina je i ja se spremam za prezentaciju proizvoda koji planiramo da prodamo poslovnim partnerima. Tokom mog izlaganja vidim zazvoni mi telefon, ali iako sam isključila zvono, vibracija je ostala. U stresu, dok ne prestajem sa pričom, prekidam poziv. Ali nakon nekoliko minuta ponavlja se ista situacija.
Vidim ćerka me zove po drugi put. Ima 11 godina i znam da je upravo došla iz škole. Iako sam joj rekla da imam važan sastanak i ako je nešto hitno da zove tatu, ona je ipak odlučila da pozove mene. U glavi mi se komešaju misli "Šta ako je izbio požar?" i već vidim kako stoji ispred naše kuće koja gori, dok vatrogasci pokušavaju da ugase plamen.
Ne mogavši da izdržim, govorim "Sorry" i kroz izvinjavajući osmeh javljam se ćerki: "Da li je nešto hitno, draga?" Pasivna agresija izbija iz svakog mog sloga.
"Mama, šta ja da jedem? U ovoj kući nema ništa," govori ona nesvesna moje agonije.
"Ne mogu sada, na važnom sam sastanku," sikćem kroz zube, dok se kiselo osmehujem.
"Ali mama…. Gladnaaa sam."
I tačno znam koga sam rodila, tačno znam da nema šanse da me pusti da spustim slušalicu i završim ovako. Ali kako sada da pričam o hrani dok klijenti sede i svi gledaju u mene. Računam da svi govore engleski, a da će mi ove moje kolege koje pričaju srpski oprostiti na ovom razgovoru, kažem što mirnije mogu:
"Uzmi Poli paštetu, u fioci je."
Izvinjavam se još jednom, odlažem telefon u torbu i automatski torbu guram ispod stola – da se ne oseti vibracija ako još jednom pozove da mi kaže kako ne zna gde je fioka ili tako nešto.
Privodim sastanak kraju, krajnje umorna i frustrirana. Još samo da kažem koliko proizvod košta i da čekam da klijenti klimnu glavom potvrdno. Kako izgovaram cenu, nastaje mukla tišina – svi s naprezanjem čekaju da čuju da li će klijent prihvatiti ponudu.
A onda kreće moja agonija… Krčanje koje dopire iz mog stomaka je tako glasno da liči na zavijanje mačke. Svi pogledi opet su na meni. Crvenim se od korena kose do vrata, a hladan znoj me obliva.
"Možda da i ti uzmeš Poli?" smeje se klijent dok mi ovo govori na lošem srpskom.
Nastaje urnebesan smeh za stolom.
Ja gledam i ne verujem da se to zaista meni dešava. Ipak, sve se dobro završava, jer ta pozitivna atmosfera se produžava nakon što klijent pristaje na proizvod i traženu cenu.
Vraćam se u kancelariju da završim dokumentaciju, dok mi u torbi zvecka jedna Poli pašteta od najkvalitetnijeg pilećeg mesa Perutnine Ptuj.
Uvek imam jednu ovakvu u svojoj torbi kada zaglavim na poslu pa ne mogu da stignem na ručak na vreme. Znam da će ona brzo i lako da me zasiti, a da ću pojesti nešto kvalitetno.
Deci redovno kupujem Poli Paté Kids, jer je prijatnog mirisa, neodoljivo je lako maziva, bez E brojeva i aditiva je, bez glutena, konzervansa ili pojačivača ukusa i boja. Poli me do sada nikad nije izneverila!
*Poli je nezaobilazan u frižiderima i mladih i starih još od 1974. godine, kada je na tržište stigla prva pileća Poli kobasica. Od tada, Poli širi svoju porodicu sa akcentom na kvalitet i izvrsnost a najnoviji članovi Poli porodice su paštete – klasične, gurmanske i dečije. Svi su veoma ukusni, prijatnog mirisa i mazive teksture, a sadrže i najveći udeo mesa od najkvalitetnijeg bataka i karabataka Perutnine Ptuj.
*Poli ne bi bila POLI da ne priprema jedno ludo iznenađenje! Posetite Instagram profil @polisrbija i učestvujte i super izazovu – poziv za aktivaciju na našem Instagramu.
