"U proleće 1984. godine nisam mogla da ne primetim kada je u naš stan koji smo iznajmljivale majka i ja došla njena drugarica Kerol koja je često noću spavala u dnu našeg zajedničkog kreveta.
Nakon par meseci Kerol, mama i ja preselile smo se u ruralno mesto u jednu izlovanu kućicu na kraju sela. Bila sam uzbuđena što sada imamo dvorište, potok, životinje, ali nisam imala pojma šta to znači živeti u lezbejskoj zajednici sredinom 80ih godina prošlog veka.
Kako se bližio kraj leta i početak nove školske godine, majka mi je jednom rekla: "Ako te neko pita, ona je naša rođaka. U suprotnom Kerol će ostati bez posla - otpustiće je u školi."
Inače, Kerol je predavala u mojoj školi.
Kako su meseci prolazili, ljudi su me zapitkivali ko je Kerol, a nakon što bih im rekla da je naša rođaka primećivala sam razne homofobične komentare. Kada sam čula "pederi" ili "lezbejke" shvatila sam ono što do sada nikad nije bilo izgovoreno u mojoj kući - moja majka je bila gej, a gej ljudi nisu bili poželjni u mestu u kojem smo živele.
Moja majka je spavala u istom krevetu sa ženom svake noći i nije se molila u crkvi, kao većina roditelja dece iz moje škole.
U svojoj knjizi „Radikalni odnosi: majke lezbejke, gej očevi i njihova deca u Sjedinjenim Državama od Drugog svetskog rata“, istoričar Danijel Rivers objašnjava kako su gej roditelji 70-ih i 80-ih živeli u stalnom strahu da će izgubiti starateljstvo nad svojom decom . Morali su ili javno da ospore percepciju da nanose štetu svojoj deci ili da ih ne mogu pravilno odgajati u gej domaćinstvu - ili da žive u tajnosti.
Izloženost u područjima SAD koja su bila manje tolerantna bila je potencijalno opasna po život. U našem slučaju, nismo morali da brinemo da moj otac pokušava da me odvoji od majke. Umro je iznenada godinu dana pre nego što je ona upoznala Kerol, a pre njegove smrti on i moja majka bili su razdvojeni. Ali bilo je ljudi za koje se moja majka bojala da će pokušati da me odvedu, ako saznaju za njen život.
Zato sam čvrsto čuvala tajnu i nisam dozvolila da bilo šta procuri napolje. Da bih sačuvala našu tajnu morala sam da izmišljam priče i opravdanja zašto moji drugari ne mogu da dođu kod mene kući iako sam ja bila čest gost u njihovom domu.
Jedna od ovih fikcija bila je ta da posedujemo čopor pasa čuvara ubica koji su mrzeli strance i koje nismo tako lako kontrolisali. Mora da je uspelo jer su moji prijatelji prestali da traže da dođu, a godinama kasnije, moj dečko se nije bunio što ja dolazim kod njega, a ne on kod mene.
Ali problem sa tako velikom tajnom kao što je ova je u tome što ona proizvodi duboku sramotu i ne obuhvata samo jedno područje vašeg života – to je sramota koja mutira, širi se i inficira sve ostalo. Čuvajući njihovu vezu kao tajnu, naučio sam da nije u redu biti gej – verovanje za koje su bile potrebne decenije da se poništi. Naučila sam da potisnem sva osećanja koja sam možda osećao prema prijateljicama, da se ponašam hladnokrvno i da budem oprezan u svakom trenutku.
Kada sam na kraju podelio sa prijateljima da je moja majka gej, dugo nakon što sam napustio to mesto, to je uvek bila tema broj jedan. Stidim se da priznam da sam koristila fraze poput „moja majka i njena lezbejka“, umesto „moja majka i njena žena“, jer je gruba šala znala naglo da prekine razgovor i bilo je lakše to nego biti otvoren i odgovarati na pitanja.
Kao i u svim predrasudama i netrpeljivosti, u osnovi homofobije je strah. Ona je generacijska i menja se samo kada postoji svesno i namerno obrazovanje i svest. Svodi se na jezik i naoružavanje dece idejama i rečima koje su im potrebne da sebi objasne stvari i brane stvari pred vršnjacima.
Ako im roditelji ne pomognu da pronađu jezik, oni su primorani da pronađu svoj iz primera koje vide pred sobom ili prisvajaju tuđi jezik. Nisam imao sa kim da pričam o tome, tako da je moj jezik bio internalizovan. I na kraju, da, videla sam identitet moje majke kao prepreku za moje šire prihvatanje i zamerala sam joj što je lezbejka. Molila sam je da prekine vezu i da se vrati u naš mali iznajmljeni stan u gradu. Da nađem dečka.
Kako sam odrastala u tinejdžerku, bila sam nepristojna, nisam poštovala majku a Kerol još manje. Osećala sam da mogu da ih ucenjujem, da upravljam njima zahvaljujući tome što znam njihovu tajnu.
Kerol je bila pod lupom, svi su se raspitivali o njenom životu sa mojom majkom, ali istina nikad nije smela izaći na videlo.
Nedavno sam napunila 40 godina i sada sam starija nego što je moja majka bila kada je upoznala Kerol i promenila život. Čini mi se da je bila dosta hrabrija od mene. Ne mogu a da se ne oduprem osećaju srama kada pomislim kako se osećala Kerol kojoj nikad nisam dozvoljavala da dođe na moje školske predstave.
Veza moje majke sa Kerol prekinula se kada je upoznala Rebeku, za koju se udala pre 23 godine - utvrdila je da će njena druga veza sa ženom biti javna, neustrašiva i ponosna. Tada sam imala 17 godina i bila sam posramljena i mrzovoljna tokom čitave ceremonije, a onda sam „slučajno“ izgubila prstenje u travi.
Tek kada sam dobila svoju decu počela sam da razvijam razumevanje za majku i da se divim njenoj hrabrosti da živi svoj život.
Tokom godina smo pričale o tome kako je njen život uticao na mene, a ja sam pokušavala da joj kažem da nije bilo tako loše, iako je u to vreme bilo. Ona se izvinila, ali ja ne moram da joj oprostim jer nema šta da se oprosti. Živeći svoj život, naučila me je koliko je važno da i ja živim svoj život.
* Tekst preuzet sa Haffington posta, autora Elizabeth Elford.
