Detinjstvo u Jugoslaviji se veoma razlikovalo od detinjstva danas. Danas je tehnologija uzela maha, a samim tim, deca se vaspitavaju na drugačiji način. Ranije, decu su pripremali za život drugačijim metodama, dok se čini da su neke veštine bile veoma korisne (a današnja deca ih nemaju).
U školama su se učile određene veštine
U Jugoslaviji su deca mnogo bolje učila da rade. I, što je najvažnije, to su bile korisne veštine, one koje su ljudima ostale do kraja života. I da, nije sve bilo ograničeno na časove rada. Svi su imali hobije, koji su se, vrlo često, odnosili i na rad rukama. Devojke su znale da šiju, pletu, vezu, dečaci su čak mogli da razumeju radio ili elektroniku. Kao rezultat toga, deca su do kraja školovanja mogla mnogo bolje da služe sebi, a takođe su imala normalan opseg interesovanja. Sada se dete od 10 godina po ovom pitanju ne razlikuje mnogo od 18-godišnjaka.
Deca su više komunicirala
Nekada su deca učila kako se razgovara sa starijima, kako sa mlađima, tako i sa vršnjacima. Nije bilo izbora, pa su čak i introverti stupili u kontakt i nalazili tek nešto tiše igre, na primer, birali su šah jedan na jedan, a ne bučan fudbal u dvorištu. Kao rezultat toga, generalno gledano, deca u Jugoslaviji su imala mnogo bolje komunikacijske veštine. Izrastali su u ljude kojima nije bio problem da razgovaraju sa strancem, a znali su i kako da bolje održavaju kontakt sa prijateljima.
Umeli su da porpave pokvareno
Savremena deca su na neki način razmažena potrošačkim društvom. I jednostavno ne smatraju potrebnim da poprave ono što je pokvareno. Zašto, ako možete kupiti novu stvar? Deca u Jugoslaviji su mogla da poprave peglu, haljinu, cipele, igračke i mnoge druge stvari. U skandinavskim zemljama, sa veoma visokim prosperitetom stanovništva, došli su do istog – zašto uvek kupovati novo, ako možete popraviti staro? Međutim, današnja deca to ne znaju.
