Imala sam samo 10 godina kada sam morala da idem na hitnu operaciju zbog hidronefroze levog bubrega. Posle ogromnih bolova u leđima, koje sam danima krila od roditelja, mama me je odvela kod lekara. Stručnjaci su dijagnostikovali bolest za samo sedam dana i moj život se tada menja iz korena.
Nikada neću zaboraviti dan pre nego da odem u bolnicu. Cela porodica je bila na okupu i pružala mi je maksimalnu podršku da sve tako mala izdržim kao pravi borac. Mama se potrudila da na trpezi bude sve ono što volim da jedem, a moji ukućani znaju da posebno obožavam tople sendviče, dok je brat sa mnom igrao omiljenu društvenu igru.
Narednog jutra sam vrlo hrabro otišla sa mamom u bolnicu u Valjevu, a moram priznati da nisam bila baš svesna šta me čeka. Pripreme za operaciju su trajale dva dana. Nisu mi teško pale, jer sam upoznala i neke nove drugare na odeljenju, te mi je sve delovalo zanimljivo.
Međutim, pred sam odalazk u salu osetila sam neverovatan strah i tenziju, ali vrlo brzo sam čula doktorku kako mi govori da brojim do deset i ubrzo sam utonula u san. Operacija je uz brojne komplikacije trajala sedam sati. Usledio je oporavak u bolnici od skoro mesec dana.
Bila sam slaba, jedva sam ustajala, čini mi se kao da sam ponovo učila da hodam. Kao što je i poznato, u zdravstvenim ustanovama i nije baš najidealnija ishrana, a ja sam oduvek bila jako probirljiva. Baš iz tih razloga nastajali su najemotivniji momenti u mojoj bolničkoj sobi koji mi ni 19 godina kasnije ne blede iz sećanja.
Naime, iako je mama sve vreme bila pored mene, tata mi je svakoga dana u vreme poseta donosio tople sendviče sa omiljenom Carnex šunkom kojima ni tada nisam mogla da odolim.
Dok bih ja uživala u ukusu i mirisu, on bi mi pričao šta ima novo, ali smo zajedno planirali i šta ćemo sve da radimo zajedno kada budem izašla. Takvi trenuci su nas još više zbližili, te sam tada naučila da je na kraju SVAKI DAN DOBAR DAN, jer iz svega što nam se dešava izvlačimo pouke, postajemo mudriji, a samim tim i srećniji.
Iz svega ovoga se rodio jedan lep porodični ritual u kojem neizmerno uživamo i otkako sam izašla iz bolnice nikada ga nismo preskakali, dok se nisam udala. Tata i ja bismo skoro svakoga dana uz tople sendviče sa Carnex šunkom, jer nijedna druga nije dolazila u obzir po našem ukusu, pričali o važnim životnim temama.
Sada, mnogo godina kasnije, to isto primenjujem i sa svojim trogodišnjim sinom, koji umesto sendviča ne može da odoli slanom rolatu sa Carnex šunkom. Zajedno ga pravimo, a onda isto tako uživamo u degustaciji i fenomenalnom ukusu, pričajući o stvarima koje on tek sad otkriva i počinje da razume da SVAKI DAN MOŽE BITI KVALITETAN I POSEBAN, jer sve je do našeg stava o životu.
