Na sudbinu gastarbajtera često se gleda na ogorčen način, dok vlada uverenje kako kod njih "teče med i mleko", budući da zarađuju mnogo novca. Međutim, postoji i druga strana medalje koju malo ko vidi, a koju oni vešto kriju.
Dok se u tuđini muče da zarade novac, u svojoj zemlji se istim neretko rasipaju, te ulažu u nekretnine. Ipak, jedna stvar posebno izlušuje naš narod, a to je činjenica da mnogi zaborave maternji jezik ili se pak pretvaraju da su ga zaboravili.
Ispovest jedne korisnice Redita svedoči u prilog tome, a glavni akteri njene priče jesu njen stric i njegove ćerke. Naime, ona tvrdi da njen stric svojoj deci ne dozvoljava da uče srpski jezik budući da je ogorčen na svoju zemlju. Uprkos zabranama, devojčice imaju veliku želju da nauče jezik i da dolaze u Srbiju. Da bi istrajao u svojim namerama, čovek je svojoj deci pretio.
U nastavku teksta, pogledajte ispovest u celosti:
"Pozdrav. Kapiram da ima dosta naših ljudi koji žive i koji su osnovali porodicu u inostranstvu. Moj stric se preselio u jednu od zemalja EU pre 15 godina, oženio i dobio ćerke. Svake godine dolaze ovde na u proseku dva-dva i po meseca.
Problem nastaje tu što stric zaista promenio (definitivno se suočava sa nekim unutrašnjim kompleksom niže vrednosti), postao ogorčen i krenuo da gaji određenu dozu mržnje prema Srbiji koju dokazuje svojim izjavama. Ne bih ga nazvala klasičnim Srbomrzcem, ali ima zaista užasne ispade.
NE PROPUSTITE
Deca u velikoj meri uskraćena kada je reč o učenju srpskog (kako se ne bih izrazila drukčije i rekla da im je zabranjeno korišćenje), jer se na svaki mogući način izbegava upotreba istog. To je sredina sa malim brojem naših ljudi, a on ne želi apsolutno nikakav kontakt i druženje sa njima i insistira na potpunoj integraciji sa društvom.
Deca, iako su donekle bilingvalna (najviše zbog babe i dede) srpski koriste samo u momentima kada su u Srbiji, što primećujem da im postaje sve teže. Pričaju na nivou A2, jako teško izgovaraju određene reči, razumeju samo osnovne izraze, imaju velikih problema sa padežima i konstrukcijom rečenice i povrh svega osećaju ogromnu nesigurnost i anksioznost kada koriste srpski.
Sada su obe već tinejdžerke, znam da im nedostaje druženje, ali im sticanje prijatelja ovde ide jako teško, do te mere da nemaju nijednu drugaricu, a deca sa kojom uspevaju da ostvare kontakt ih uglavnom izbegavaju. Svo vreme ovde provode u izolaciji.
Obožavaju dolaske ovde, i kada god je vreme da pođu plaču (nekada i po 4-5 dana u napred) i u više navrata su pokušavale da isceniraju svašta kako bi ostale makar nedelju dana duže. Non-stop pitaju o tome kako stvari funckionišu ovde, teraju me da ih vodim u srpsku školi, pošto su same naučile ćirilicu preko interneta.
Ovde nema puno radionica i vannastavnih aktivnosti na koje bih mogla da ih upišem, tako da iako bih volela da im pomognem, zaista ne znam kako.
*Otac im je po prirodi ok, miroljubiva osoba (meni kao detetu omiljeni član porodice), ali sada kada je ostvario određeni uspeh tamo, definitivno ne želi da se seća ranijih dana (kada se, po njegovim rečima, suočavao sa nepravdom i nasiljem u školi). Nažalost ide u potpunu krajnost i generalizuje mnoge stvari, potcenjuje, izaziva, vređa i vrti istu traku kako ne želi da ima posla sa srpskom kulturom, jezikom, društvom, bilo čime. Nedavno im je rekao da će da ih proda sa 15, nekom dedi Srbinu i kako će da smrde na štalu, ako ga ne slušaju. Majka im je takođe srpkinja (kod nje mogu da primetim mnogo pozitivniji stav) ali im se ni jedan od njih ne obraća na srpskom, čak ni u našem prisustvu.
