– Kad smo oženili sina, suprug i ja smo rešili da im ustupimo kuću a da za nas dozidamo dve sobe i kupatilo uz već postojeći objekat. Od prvog dana snaja nije imala nikakvu komunikaciju sa nama, razlog nismo nikada saznali, ali je problem što se i sin polako udaljavao. Kad je suprug preminuo, ostala sam sama sa malom penzijom. Sin i snaja su imali problema sa poslom, sa niskim primanjima a u isto vreme su školovali dvoje dece – ovako započinje svoju tužnu ispovest starica svoju.
Ističe da su se sin i snaha zaduživali, računi za struju i komunalije su rasli.
– I ja sam se ponudila da podignem kredit da izmire dugovanja. U međuvremenu sam obolela pa sam sinu dala ovlašćenje da mi podiže penziju. Kako sam mu dala karticu više dinar nisam videla, a tome ima već desetak godina. Kao kučetu mi unesu hleb i nešto malo namirnica i ja se snalazim kako znam i umem – ispričala je baka koja je tražila anonimnost.
Ovo je samo jedna od tužnih priča zlostavljenih starih osoba od svojih najdražih, koju su na terenu zabeležile članice i aktivistkinje Udruženja žena „Lav“ iz Pirota i ispričale je Jugmedii.
Članica Udruženja Snežana Manić kaže za Jugmediu da je starost sama po sebi teška, međutim,u situaciji kada su roditelji ostavljeni i zaboravljeni od dece i bližnjih onda ne postoje reči koje bi opisale tu patnju.
– Roditelji uglavnom imaju opravdanje za svoju decu (besparica, nezaposlenost, školuju decu, grade kuću…) i nerado govore o bilo kojoj vrsti zanemarivanja i zlostavljanja.
Manićeva sve to ilustruje konkretnim podacima sa terena.
– U neformalnim razgovorima sa rodjacima, prijateljima, komšijama ipak smo došli do saznanja da je nasilje nad starima prisutno , fizičko u manjoj meri dok je ekonomsko poprilično zastupljeno. Možda zvuči nelogično, znajući kolike su penzije i koji broj starih prima minimalni iznos, ali na žalost, sve više je penzionera koji izdržavaju decu i unučiće. Nekada to rade dobrovoljno ali se dešava i da im novac uzimaju prisilom – kaže ona.
Članice ovog udruženja posebno apostofiraju priču s početka teksta, koja je upravo primer o zamemarivanju starijih osoba. Manićeva napominje da je ovakvih ili sličnih priča bilo na desetine.
– Na ovim prostorima je uvreženo mišljenje da je roditelj „dužan“ da brine o deci dok je živ. Sa druge strane, deca roditeljima ništa ne duguju jer, i oni su već roditelji te moraju da brinu o svojoj deci.
Nismo zabeležili ni jednu ličnu priču o fizičkom nasilju ali su sagovornici navodili primere gde su unuci tukli dedu i babu da im daju pare za telefon, da je sin fizički maltretirao oca da mu prepiše imanje, da sin i snaja vezuju dementnu staricu i tuku je jer ‘ne sluša’ – objašnjava Manićeva.
Za mnoge je nasilje „porodična tajna“
– Starije osobe uglavnom osećaju stid i sramotu da priznaju da ih zlostavlja neko kome veruju. One se plaše osvete ili kazne, zabrinute su za svoju budućnost – ko će o njima brinuti ako prijave? Za njih je nasilje koje trpe ‘porodična tajna‘.
Najčešće starije osobe nisu svesne toga koja su njihova prava po zakonu i koje su to institucije koje im mogu pomoći. Zbog toga je važno da starija osoba ima pristup informacijama na osnovu kojih može da donose odluke i da ima na umu raspoložive vrste pomoći u zajednici.
