Uči se za ocenu, ne za znanje, obdaništa su nam tesna, ali zato na fakultetima ima više mesta nego studenata. Ipak, 40 odsto đaka je funkcionalno nepismeno, a uče ih nastavnici od kojih polovina radi na određeno vreme, čulo se na tribini Lokalnog saveta roditelja.
Subotica – Ono što sada postižem na času nije ni deseti deo onoga što smo radili sa učenicima pre 10 ili 20 godina. Nekada bi na času obradili po desetak zadataka iz matematike. Danas učenici nisu u stanju da urade tu količinu zadataka, pri tome đaci imaju volje, ali ne razmišljaju, nemaju ni dovoljno iskustva u rešavanju zadataka, ovako je Aleksandra Tanasin, nastavnica matematike u jednoj subotičkoj srednjoj školi slikovito objasnila kako na času praktično izgledaju problemi obrazovanja.
Bilo je to jedno od nastavničkih obraćanja na tribini „Stanje u obrazovanju u Srbiji i njegove perspektive”, koju je organizovao Lokalni savet roditelja. Ovo je bila prva u planiranom nizu tribina i razgovora koji bi trebali izvan školskih zidova da iznesu probleme koji postoje u predškolskim i svim nivoima školskog obrazovanja, ali i da budu prilika da se kroz saradnju roditelja, nastavnika, školskih vlasti i gradske uprave pokušaju pronaći rešenja. „Mi želimo da pošaljemo poruku da su roditelji saradnici u obrazovnom procesu”, rekla je Jasmina Marić, profesor srpskog jezika koja je i članica Lokalnog saveta roditelja. Ona je pripremila i uvodnu prezentaciju kao polazište razgovora.
Podaci koje je iznela, temelje se na studiji koju je radio SANU prošle jeseni, a pojedini su veoma zabrinjavajući ukoliko zemlja želi da svoju budućnost i napredak temelji na razvoju. Tako na primer, širom Srbije u predškolskim ustanovama, gde se stiču prva znanja i veštine, obuhvaćeno je tek 60 odsto dece u zemlji. Oko 11 hiljada dece, upisano je u obdanište preko normativa, što znači da deo dana deca provode u „nagužvanim” grupama. U osnovnim školama u Srbiji obrazuje se oko 510 hiljada osnovaca, sa njima radi oko 52 hiljade učitelja i nastavnika od kojih polovina nema stalni radni odnos. Ova srazmera u broju zaposlenih na stalno i određeno radno vreme zadržana je i u srednjim školama, te se na okruglom stolu začulo i pitanje nezavisnosti u radu i motivisanosti tih nastavnika. Postoji i nesrazmera u interesovanju učenika za upis u srednje škole: primećuje se pretrpanost prestižnih škola, makar tržište i ne tražilo njihov obrazovni profil, dok odeljenja u stručnim školama zvrje poluprazna mada postoji velika potreba za njima.
Iznenađujuće su brojke i kada je reč o visokoškolskom obrazovanju – maturu u Srbiji stiče oko 40 hiljada učenika, a čeka ih 174 hiljade mesta na devet državnih, i 10 privatnih univerziteta, gde mogu da biraju među bezmalo 3.400 akreditovanih programa. Da li je profit ono što rukovodi ovoliki broj univerzitetskih mesta, začulo se pitanje na tribini.
Ukupna obrazovna slika Srbije nije za pohvalu, što se jasno vidi i na svim međunarodnim testiranjima naših đaka. Gotovo 30 odsto građana ima završenu osnovnu školu ili manje od toga, a fakultetski je obrazovano tek 5,5 odsto građana. Većina od 52,5 odsto ima srednju školu. Procenjuje se da je 40 odsto učenika funkcionalno nepismeno, odnosno ne razume i ne ume da reprodukuje pročitani tekst, ali je ipak u školama 41 odsto odličnih đaka „Kritijum znanja i ocenjivanja je najteža rana obrazovnog sistema Srbije”, rekla je Marić. U razgovoru su se čuli i novi problemi, tako je nastavnica Tanasin govorila o problemu privatnih časova, i činjenici da i roditelji i deca kroz njih ne traže znanje već samo ocenu. Bilo je reči i o tome da Subotica ne subvencioniše boravak dece u privatnim vrtićima, da kao što je iznela Iris Stantić Miljački, master učiteljica, 10 najplaćenih zanimanja današnjice nisu ni postojala pre jedne decenije, a naše škole nisu prošle kroz temeljnu reformu još od 1958. godine. U međuvremenu je svet daleko odmakao a mi imamo teškoća da pozavanje činjenica prevedemo u funkcionalno znanje. Profesorica Stela Šarović izrekla je ono na šta se ponekad zaboravi ‒ da posao u prosveti mora da se voli. Prosvetni radnici su na tribini izneli i konkretne predloge za poboljšanje uslova ove profesije, Šarović kroz fondaciju „Profesura”, njena koleginica Jadranka Kojić formiranjem obrazovnog centra na nivou grada, a jedna majka je postavila pitanje mogućnosti izdvajanja inkluzivne dece u posebno školsko odeljenje gde bi sa njima radili i stručnjaci. Dr Dražen Marić, profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici, smatra da dobrog obrazovanja nema bez jasnog i očuvanog sistema vrednosti. Za njega je problematična i odluka da se od svih rashoda budžeta, ušteda pravi smanjivanjem broja škola.
