Tog dana sam bila na poslu kad mi je zazvonio telefon. Poziv iz vrtića moje ćerke Nike.
- Šta se desilo? - pitam vaspitačicu - Da li sa Nikom nešto nije u redu?
- Sa vašom ćerkom je sve u redu, ali moramo ozbiljno da razgovaramo sa vama, kaže mi ona hladnim i strogim glasom.
Pokušavam da završim posao što pre, trčim do kola i odvozim se do vrtića. Tamo me vaspitačice dočekaju namrgođeno i šalju me u kancelariju kod psihologa. Psiholog sa dubokim uzdahom mi pruža neki crtež.
- Danas smo sproveli test, svako dete je nacrtalo svoju porodicu. Svi su oni crtali one sa kojima žive i koje vole, a ovo je vaša ćerka nacrtala. Dobro pogledajte crtež, tu je vaš suprug, njegova majka i ona. Vas nigde nema. To znači da joj ne posvećujete dovoljno pažnje- zaključuje ona i i dalje me gleda sa prekorom.
- Da li razumete? - pita me psiholog. - Vi niste prisutni u životu ćerke. Morate se uključiti, nešto promeniti. Vi živite u istoj kući, a ona vas ne smatra važnom figurm u njenom životu. -
- Mislim da ništa neprijatnije nisam doživela u životu, a ništa mi nije jasno. Znam da sam dobra majka. Možda ne savršena, ali sigurna sam da Niki ne nedostaje pažnje i ljubavi. Ovo je bilo najdužih 15 minuta u mom životu. Odlazim u salu po Niku i krećemo ka kolima.
Nika deluje srećno, skakuće i pevuši. Gledala sam nemo u nju neko vreme, a onda sam skupila hrabrost i pitala je:
- Niki - pokušavam da govorim tiho
- Da
- Zašto na crtežu nema mene?
- Mama, ti si tako lepa! - kaže Nika. - Ja još uvek ne umem tako lepo da crtam!
- Ove reči ću pamtiti do kraja života...
