Neupitna je tu ljubav
Moji su roditelji bili, politički korektno rečeno, zanimljiv spoj. Oboje veseljaci, ali potpuni opoziti. On je novac trošio često i lako, do poslednjeg dinara. Ona je i u kafani bila razumna i disciplinovana.
Ona potekla iz tradicionalne hercegovačke porodice, s tek napunjenih deset godina ostala bez oca, pogače za mlađeg brata i sestre mesila u trećem razredu osnovne, dok im se majka borila za dinar preživljavanja, kopajući po poljima.
Njega je odgajala guvernanta dok mu je majka lečila psorijazu na Malom Lošinju tri meseca leta.
Ona se zaposlila s nepunih dvadeset godina, on je tada odlučio bez pozdrava i bez da ikoga obavesti da ode sa studija u Nemačku i živi svoju filmsku mladost.
Njegova majka nije izlečila psorijazu, ali je uzgojila značajan broj bora na licu brinući o sinu i svakodnevno se, u doba bez telefona i mogućnosti lociranja, pitajući na kojem joj je komadu sveta čedo.
Bore na licu njene majke bile su posledica mukotrpnog rada za odgoj tri kćerke i jednog sina.
Osamdeset i druge godine sastaju se ona i on
U Hrvatskoj u koju se on iz svoje buntovne Nemačke vratio. Blago majci!
U novembru osamdeset i treće ona s belom tokicom, a on s crvenom leptir mašnom potpisuju papir koji znači brak.
Dve godine putovanja i zabave kasnije, na svet dolazi moja sestra. Pet godina posle i ja.
Odrastamo u kući punoj ljubavi i prepunoj opozitnih poruka odgoja. Ona nas nedeljom šalje u crkvu, ne zbog svojih uverenja, nego iz potrebe da ispoštuje ono što je njena majka njoj usadila. Ah, kako ne volim ta “ispoštovavanja”. U isto vreme, on tvrdi da ne trebamo biti sledbenice religije.
Ona nas usmerava da poštujemo tradiciju i običaje. On neguje upravo suprotno. Ona tvrdi da moramo negde pripadati. On da nikad ne trebamo biti deo čopora i da je individualnost svetinja.
Oboje su nam davali gro ljubavi i iako je svako od njih dvoje imao svoju filozofiju života, davali su nam i slobodu da biramo na koju ćemo od dve opozitne strane nagnuti.
Rasle smo i odrastale sestra i ja, putovale, isprobavale životne ponude, pa 2013. godine ulazimo u ring s karcinomom koji je došao u mamin organizam. Zahvatio je dojku, usledila je mukotrpna borba, pa terapije, pa operacija i mastektomija.
Kad smo 2015. mislili da smo uništili "gada" i kad je mama od frizure "Šaban Šaulić bez tupea" došla do frizure Momčila Bajagića Bajage, gad se vratio i nastanio na tri mesta njenog mozga. I opet smo krenuli po principu "Jovo nanovo". Terapije tradicionalne i alternativne, psihološka pomoć, borba, vera, nada i strahovi.
Lavovski smo se borili. Ali nismo pobedili.
U martu 2016, na mamin rođendan, ispratili smo je, kako kažu, u neke druge svetove i dimenzije.
Naučila me mama mnogo čemu, pa i odlasku iz života.
Te, za moj mladi život, prelomne 2016, jedna od mojih mnogobrojnih učiteljica za dušu mi je rekla da život na pravi način možemo razumeti tek kada ga pogledamo sa one druge strane.
I tada sam, zbog mame i uz pomoć sijaseta duševnih doktora i medota, o životu, a i sebi, najviše i naučila.
Prošli su meseci kućne izolacije i vanrednih mera na koje nas je prisilio mali nevidljivi Covid 19 neprijatelj. A ja sam svih tih dana uglavnom dobro. Nemam fokus da čitam, postanem poliglota, uzgojim six pack. Ali sam dobro. Na samom početku sam prihvatila novonastalu realnost i u njoj samo jesam. Još sam pomenute 2016. shvatila da najviše vremena provodim sa samom sobom, pa intenzivno radila na tome da mi upravo sa mnom bude dobro. I mirno. I zabavno. I radosno. A, kad je tužno, da ne paničnim. Da prihvatim. I pustim da prođe kako je i došlo.
To prihvatanje je zaista ozbiljna disciplina
A onda mi se u tom mom "dobro sam u izolaciji" stanju, jedne večeri aktivirala briga. Počela sam brinuti, jer ne brinem. Pa sam se pitala, obzirom da ne brinem, jesam li ja normalna osoba? Čuj, ljudi obolevaju i umiru, a ja sam odlučila ne gledati vesti. Ceo svet je stavljen na "stand by", a ja sam dobro. Ne brinem.
Jutro nakon neprospavane noći, gro mentalnih masturbacija i brige zbog moje nebrige, imala sam ritualni razgovor s tatom. On je na selu obrezivao voćke, pripremio vatricu za roštilj i knjigu koju će gutati dok meso ne bude spremno.
Po završetku razgovora u kojem sam čula da je njemu vrlo dobro, a naginjalo je ka odličnom, pitala sam sebe kako bi se mama, da je još s nama, nosila sa ovom situacijom.
I tada mi se sve razbristrilo.
Mama bi brinula. Mama bi šizela. Zbog posla koji je stopiran. Zbog svojih klijenata. Zbog egzistencije, sestre i mene, državnih vrhova, obolelih ljudi. Mama bi bila predvodnik štaba za brigu!
Kakav je to bio "aha" trenutak
Naučila me moja mama kako mnogošta u životu treba. Ali me njen prerani odlazak naučio i kako ne treba. A ne treba bespotrebno brinuti.
Briga je suluda ukoliko situaciju ne možemo promeniti. Briga rađa stres. Stvara i strah. A, uplašen organizam je plodno tlo za razne nevolje.
Znam to kroz mamu, koja je kroz svoj život toliko brinula, a više na ovom svetu i ne može.
P.S. Jedina konstanta je promena, pa neće na ovom sve stati.
P.P.S. Čuvajte se! Ostanite kod kuće!
I ne brinite, proći će!
