Dogodine, 6. februara biće punih dvadeset godina kako je otišla sa ovog sveta. Moja majka, ili moje sunce, kako sam je zvala pred kraj njenog života.
Ne zato što sam znala da će otići, nego zato što sam konačno postala svesna koliko je hrabra. Otišla je, a nisam stigla dovoljno puta da joj kažem da je volim. Nisam stigla da joj se pohvalim prvom desetkom, prvim uspehom, da joj plačem u krilu zbog tamo neke ljubavi…
I nisam stigla da je upoznam sa njenim unukom, jer ona nije stigla da bude baka. Otišla je prerano sa dijagnozom melanoma.
Ali, ja sam još tu. Dogodine, 29. aprila biće deset godina kako sam preživela, dijagnozu melanoma.
Kažu da je melanom najprogresivniji humani karcinom. Ako je suditi po iskustvu moje majke, jeste. Otišla je tri meseca nakon što joj je ustanovljena dijagnoza, sa metastazama na mozgu koje su dovele do paraplegija i halucinacija. Ona je otišla, a ja sam naučila šta je melanom.
Aprila, 2009. godine primetila sam promenu na mladežu koji sam nosila od ranog detinjstva i naravno pravac kod hirurga. Nekoliko dana posle stigao je nalaz: melanoma, clark 3, breslow 1.27.
Dakle, promjer 1.27 milimetara, maligno sto odsto i još treći od moguća četiri stadijuma.
Čast da mi prenese tu „radosnu“ vest imala je moja seka. Jedina sestra, koja je zajedno sa mnom preživela gubitak majke. I jesam plakala, danima, ali ne zbog sebe nego zbog nje. Plakala sam jer mi je do tog trenutka bila sve na svetu i što nisam uspela da je sačuvam od još jedne traume.
Krenule su pretrage, doktori, veze.
Nakon uklanjanja mladeža, prvo su mi rekli da uradim detaljne nalaze, uključujući i ženske polne hormone. Ovo je važno jer oni prvi pokažu stanje organizma. Već nakon prvog skenera lekari su ustanovili da imam "mrlje" na jetri, koje bi mogle biti metastaze ili beningni tumori. Usledila je druga operacija i malo dublji rez na mestu gde je bio mladež kao i preporuka da radim PET/CT kako bi ustanovili prirodu promena na jetri. Pre deset godina najbliži Pet bio je u Zagrebu, tako da sam dogovorila pregled u bolnici „Sestre milosrdnice“ i nakon sedam dana čekanja, došla na red. To su najduža četiri sata u mom životu. Vama, koji ste čekali nalaze sa onkološkom dijagnozom ništa ne moram objašnjavati.
Nalaz uredan, jetra ok, a dobri PET/CT je ustanovio da imam cistu na levom jajniku. Hvala PET-u.
Preporučili su mi da odmah nakon svih tih pretraga ostanem u drugom stanju, jer bi trudnoća trebalo da obnovi organizam i kožu, praktično da je resetuje i vrati u prvobitno stanje. I da, ostala sam u drugom stanju dva meseca posle PET-a, a februara 2010. rodila sam sina. Grigorov dolazak na svet značila su dva života, moj i njegov.
Imala sam sreće. Nisam prolazila dugotrajne i komplikovane operacije, hemoterapije, mučnine i povraćanja. I ni jednog jedinog trenutka nisam plakala zbog sebe. Mislim da u tim situacijama niko i ne sažaljeva samoga sebe, plačemo zbog drugih, zbog onih do kojih nam je stalo.
I sada se probudim u pola noći i plačem. Bojim se da neću imati vremena da budem uz dete, da mu se nađem, da se borim za njega. Bojim se da prerano ne nauči kako je težak život bez majke. Bojim se da će mi biti malo jedan život da mu dovoljno puta kažem koliko ga volim.
Na samrti, u trenucima kada je bivala svesna i moja majka je plakala, sada znam i zbog koga.
