Keli Burč, novinarka i majka dvoje dece opisala je svoj brak i objasnila koliko teret emocionalnog rada u domu može biti frustrirajući.
Za Dan majki tražila sam samo jedno - uslugu čišćenja kuće. Naro;ito kupatila i podova, a mogu i prozori ako ulazi u cenu. Poklon, za mene, nije bio toliko u samom čišćenju, već zbog činjenice da jednom u životu ja ne moram biti zadužena za kućne poslove. Da ne moram ja da na]em agenciju, istražim i proverim svaku uslugu, dogovorim plaćanje i zakažem sastanak, otkrila je za Harper"s Bazar.
Pravi poklon koji sam želela bilo je oslobođenje od emocionalnog tereta, a čista kuća bi jednostavno bila bonus. Muž je čekao da se predomislim i odlučim za 'lakši' posao od čišćenja, neki koji bi mogao da se reši jednim klikom kartice.
Razočaran mojom nepokolebljivom željom, dan pre nazvao je jednu agenciju, zaključio da su preskupi i obećao mi da će sam očistiti kupatilo. Naravno, dao mi je i izbor, tako da mi je rekao koliko agencija traži za čišćenje, te ako baš insistiram da će je rezervisati.
Ono što sam ja želela od njega je bilo da pita par prijatelja za preporuku na Fejsbuku, nazove još koju agenciju i učini emocionalni napor koji bi ja napravila da to radim. Već dugo sam razmišljala o tome da nađem neku pomoć u kućnim zadacima, naročito otkako sam počela više da zaraujem na svom poslu frilensera, ali nisam zbog krivice da sama ne stignem da završim poslove domaćice. Zato sam zamolila svog supruga da nađe nekog ko će nam napraviti generalno čišćenje jednom kao poklon.
6 najvažnijih pravila u odgajanju dece: Sa ovakvom taktikom sigurno nećete omanuti!
Dobila sam ogrlicu od dece za Dan majki, dok je moj suprug bio u kupatilu čisteći je, ostavljajući mene da brinem o našoj deci u ostatku kuće koji je bio u potpunom neredu.
Mislio je kako mi daje nešto što želim najviše na svetu - blistavo kupatilo, a da ne moram sama da se pomučim za to. Zbog toga je bio tako frustriran kad sam nezahvalno prolazila pored njega, pritom odlažući svoje cipele, košulje i čarape koje su bile svuda. Stala sam iznad kutije koju je pre dva dana izvadio iz ormara i nije je vratio, a da bi je ja vratila morala sam da odem po kuhinjsku stolicu jer je polica previsoko.
"Sve što je trebalo da uradiš i je tražiti od mene da je stavim", dobacio mi je.
Bilo je očigledno da nam kutija stoji na putu i da je treba vratiti nazad. Bilo bi mu lako samo da je podigne s poda i stavi na policu, ali on je to ignorisao dva dana. Na meni je bilo da mu kažem da vrati na mesto nešto što je sam izvadio.
"U tome je poenta, ne želim da ja moram od tebe da tražim da nešto vratiš", rekla sam, sad već u suzama.
Suze, vikanje na njega - sve je to zahtevalo 'kontrolu štete'. Morala sam da mu kažem koliko cenim to što pere kupatilo, ali možda bi bilo bolje da to uradi u neko drugo doba, na primer kad deca spavaju.
Tada sam pažljivo pokušala da mu objasnim koncept emocionalnog rada i kako je delegiranje posla, šta treba da radi nešto što bi trebalo i sam da zna, iscrpljujuće. I da puno puta to radije napravim sama. Pokušala sam da mu kažem kako sam tu kutiju primetila najmanje 20 puta u protekla dva dana, a on ju je video tek kad je uočio mene da dovlačim stolicu i penjem se na nju. Dok sam to govorila, ulagala sam velik napor da budem suzdržana.
Moj suprug je dobar čovek i dobar 'saveznik feminizma'. Videla sam da pokušava da shvati to što mu pričam, ali nije uspevao. Rekao mi je kako će pokušati više da čisti i učestvuje u kućnim poslovima da mi olakša. Ponovio je da sam sve što je ikada trebalo je tražiti pomoć od njega, ali da u tome leži problem. Želim partnera s jednakom inicijativom, međutim to nije lako samo tako reći.
Moj suprug, uprkos svojoj dobroj prirodi i dopadljivim namerama, još uvek reaguje na kritike na vrlo patrijarhalan način. Prisiljavati ga da vidi emocionalni napor nekog posla osetio bi kao lični napad na sebe. Ako bih istakla nasumične zadatke koje ja obavljam - podsećam ga na rođendane njegove porodice, nosim u glavi ceo školski priručnik i prehrambene smernice za ručkove, kalendar sa svačijim rasporedom, tražim mamu ili bilo kog drugog da nam čuva decu ili da im organizujem aktivnosti, vodim računa o tome šta nam nedostaje u domu i šta moram da kupim, pratim pozajmljene stvari koje moramo vratiti, vodim računa o beskrajnom paklu zvanom veš... - on bi samo čuo 'evo što ja sve radim, a ti ne radiš i zbog toga si loš'.
Nošenje tereta emocionalnog rada u domu je frustrirajuće, a to je reč koju najčešće čujem od svojih prijateljica na tu temu. Frustrirajuće je biti opterećen svim tim odgovornostima, frustrirajuće je što niko ne priznaje ni ne vidi posao koji radiš i frustrirajuće je što se to nikako ne može promeniti bez nekih velikih sukoba.
Ono što me najviše muči kod razgovora oko emocionalnog rada je to što uvek deluje kao prigovaranje".
Duplo brži kućni poslovi: Trikovi za ekspresno čišćenje doma koje ćete stalno koristiti!
Mog partnera nervira to što ističem stvari koje 'on ne radi'. Shvatam zašto mu to iz njegove perspektive smeta, ali nisam smislila drugi način da ga upozorim na svu emocionalnu i mentalnu energiju koju trošim kako bih održala naš dom i život funkcionalnim.
Čak i razgovor o neravnoteži emocionalnog rada postaje emocionalni rad. Dolazi do tačke u kojoj moram da odmerim prednosti kako bi moj muž shvatio frustraciju zbog složenog emocionalnog rada na takav način koji neće završiti svađom. Obično pustim sve, podsećajući se da sam srećna što imam partnera koji se voljno bavi bilo kojim zadatkom koji odlučim da mu dodelim. Znam da u poređenju s mnogim ženama, imam dobrog partnera.
Moj muž puno radi. Često pripremi večeru. Spremiće decu u krevet ako ja radim nešto. Ako ga zamolim da nešto uradi, uradiće to bez prigovora.
Ponekad se osećam gramzivo što želim više od toga od njega. Pa ipak, brinem se o tome kako mentalno opterećenje gotovo isključivo žene prevode u duboku rodnu nejednakost koju je teško rešiti na ličnom nivou. Teško je modelirati ravnopravno domaćinstvo za svoju decu kada je jasno da sam ja glava kuće koja raspoređuje sve poslove ili preuzima puno opterećenje.
Osećam kako moji sinovi i ćerke gledaju našu dinamiku, prihvatajući te uloge kao normalne dok odrastaju.
Kad pravim frizuru svojoj ćerki, radim ono što se očekuje od mene. Kad joj moj muž opere kosu i napravi frizuru, očekuje da to primetim i pohvalim ga.
Mnogo je malih primera gde se posao koji inače radim mora pohvaliti kad ga prenesem na svog supruga. Čini se kao mala smetnja, ali taj značaj postaje sve veći.
Moj sin će se pohvaliti kako je očistio sobu, dok će moja ćerka tiho pospremati stvari svaki dan, a da se to od nje traži. Ako se ne uključim u ovaj razgovor o emocionalnom radu i aktivno ne promenimo uloge u kojima živimo, naša deca će učiniti isto. Oni već slede naše korake, vodimo ih prema istoj neravnoteži.
