Kada je moje prvo dete bilo tek novorođenče, imala sam neobjašnjiv nagon da pobegnem. Samo da se sklonim. Radim one egzotične stvari poput spavanja, tuširanja, završavanja rečenice...
Zato sam pobegla. Sa suprugom. Uzeli smo neke jeftine karte i "zapalili" za Vegas, dok je beba ostala sa babom i dedom.
Međutim, nisam bila spremna na to da će mi dete tako ludački nedostajati. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o njemu. Nisma mogla da učestvujem u ragovoru, pogled mi je uspaničeno lutao dok sam mislila: Šta moj sin sada radi? Da li baka zna kako da ga uspava? Da li me je zaboravio?
Bilo je to užasno iskustvo. Tada sam obećala sebi da nikad više neću tako nešto učiniti!
I toga sam se držala do sada. Danas imam dva sina, oba u srednjoj školi. Još uvek mi očajnički nedostaju kada odu na ekskurziju.
Niko nije nezamenljiv - a pogotovo ja